Ja sam otišao jer je mobilisana vojna pošta u kojoj sam radio, bio sam civilno lice na službi u JNA. Znali smo da treba da idemo za Vukovar, ali nismo znali datum. Imali smo neke pripreme ovde, ja sam otišao tu noć kući, kada sam se vratio dežurni oficir mi je rekao: "Mali, ujutru krećemo u rat." Prvo smo išli u Šid, pa Tovarnik, nije bilo prijatno, pričalo se da su u Tovarniku još uvek radili snajperi. Imao sam sreću da nisam bio direktno u borbama, imali smo nekoliko konfliktnih situacija, ali sve to nije bilo strašno u odnosu na ono što su preživeli oni u prvim redovima. Posle oslobođenja Vukovara, išli smo na čišćenje grada od mina. Dvojica vojnika su poginula iz moje jedinice, jedan je bio ranjen onom minom koja iskače iz zemlje, drugi je pošao da ga spase i on je poginuo. Imao sam veliku čast, po meni, da u Vukovaru upoznam i majora Veselina Šljivančanina.

Dosta je ljudi iseljeno, niko nije prisilom, bar ono što sam ja video, ko god je hteo da napusti napustio je, ko nije hteo ostao je. Od nas, regularne vojske, niko ih nije dirao. Ja sam bio u jednoj kući u Sotinu, vlasnik je sa ženom i decom pobegao, ostala je njegova majka u susednoj kući. Mi smo čuvali tu kuću, niko je nije razrušio, niko ništa nije uzeo, samo smo tu spavali, ja govorim za vreme kada sam ja tamo bio. U Vukovaru je bilo gadno što su kada smo mi prošli došli lešinari, tako smo ih zvali. Dolazili su traktorima, kamionima, krali su sve što je moglo da se ukrade, od crepa sa kuće do nameštaja, garderobe. Ni danas, posle dvadeset godina, nije mi jasno kako ljudi mogu da imaju takvu savest, da ne mogu da shvate da je oteto prokleto. U samom gradu Vukovaru, kada smo došli bilo je četnika, dobrovoljaca, bilo je teritorijalaca koji su većinom bili meštani.

Bilo je dece od devetnaest, dvadeset godina, gledali smo da ih vratimo, oni nisu umeli ni da razmišljaju, ni da se plaše. Ja sam bio stariji, makar sam imao porodicu i decu da ostanu iza mene. Samo lud čovek se ne plaši. Iskreno, većina je alkoholom ubijala strah. Ja nisam, ali znao sam ljude koji su se napili prvog dana i nisu se otreznili. Imali smo pravo da dolazimo svakih dve do tri nedelje kući za vikend, što je svima mnogo značilo. Onog momenta kada se dođe u Šid, vidi se da postoji drugi, normalan svet. Kada sam se vraćao od kuće, jedina uteha mi je bila ta da mi je porodica na bezbednom. A ja, šta bog da. Kao i većina, plašio sam se "pašteta", onih nagaznih mina koje osakate a ne ubiju. Najviše sam se plašio da budem ranjen, da li će mi neko pomoći ili ne, da li ću biti zarobljen. Nosio sam svoj lični pištolj i mislim da bih sam sebi presudio ako bih video da ne mogu da se izvučem.

Imao sam sreće pa mi se ništa nije desilo, ali nijednog momenta dok sam bio tamo nije mi bilo svejedno. Dobro, i ja sam kao i svaki drugi bio malo prolupao, imao sam teške noći, snove, neke slike iz rata su se vraćale. Ima i onih koji su prošli kroz to bez većih problema, ja nisam, međutim brzo sam se povratio jer imao sam za koga da živim, imao sam ćerku od tri godine i sina od sedamnaest. I sad, posle dvadeset godina, ja se naježim na samu pomisao kada smo polazili u rat. Ponekad se nađem sa ljudima sa kojima sam bio tamo, nikome od nas nije ni danas svejedno, pojedine slike će se teško ikada izbrisati.

Smatrao sam da je naša stvar pravedna, i sada to mislim. Smatram i danas, posle raspada one naše divne Jugoslavije, da su jedini Hrvati profitirali. Ja sam po opredeljenju veliki komunista, jedino sam u Vukovaru, kada sam imao neki problem sa jednim starešinom, u znak protesta skinuo titovku i zvezdu petokraku, stavio sam na uniformu dvoglavog belog orla i četiri S, i rekao da sam došao da branim Srbiju. Žao mi je posle toliko godina što nismo poslušali Šešelja i krenuli na Zagreb, bili bismo u Zagrebu u roku od 15, 20 dana i onda bismo mogli mi da diktiramo. Žao mi je što je to sve sada njihovo. Može neko da me smatra ekstremistom, ali da sam Srbin i velikosrbin, to jesam. Ja mogu da se družim sa svima, ali ono se više vratiti neće.