Ustoličili smo predsednika države, dobili premijerku i sastavili vladu. Rekao bi čovek, sad možemo da odahnemo i nastavimo mirno sa svojim životima u Srbiji, majci i otadžbini. Sve te važne tehnikalije za uspostavljanje reda i poretka smo obavili, otprilike, kao da smo renovirali kuću i sad možemo da uživamo u sveže okrečenim zidovima sa sve uglancanim parketom i novim, lepim nameštajem. Ima samo jedan mali problem: kuća nam je bez temelja, zidovi su tanki, a nameštaj od kartona. Prevarili smo se, nije ovo ni kuća ni zgrada, a kamoli država, nego samo tužne kulise za pozorišnu predstavu. U septembru, na 51. Bitefu biće izvedena predstava koja traje 24 sata – zaista originalno i intrigantno – ali, šta će nama to kad jednu te istu predstavu gledamo, evo, već više od pet godina.

Prođoše, dakle, i prva i druga inauguracija, postade žena predsednica Vlade, postade Vulin ministar vojni (ovo poslednje izazvalo je opšte zgražavanje, kao da je postavljanje Vulina na bilo koju poziciju manje čudno). Došlo je to kao kruna petogodišnjih napora jednog čoveka da se popne na sam vrh piramide političke moći. Možda bi to bila još jedna lepa priča o ličnom uspehu, da za posledicu nema proces koji jedva da iko primećuje – lagano modifikovanje realnosti. Da, na prvu loptu zvuči sumanuto, ali ako pogledamo koji elementi čine strukturu jednog društva i države, pa uporedimo sa onim što mi imamo, videćemo da imamo posla sa dva paralelna sveta – jednim u kom živi politički establišment i drugim, u kom smo svi mi, ostali. Sve bi bilo u redu kad se naša dva sveta nikada ne bi sudarala, ali sudaraju se mnogo i često, pa ako se budite i ležete sa osećajem da baš i niste "vinklu" ili mislite da ste sišli s uma, nije do vas, do matriksa je.

DIGITALIZACIJA I KANALIZACIJA

Krenimo od najsvežijeg. Znamo da je Srbija snažno centralizovana zemlja u kojoj lokalna samouprava ne sme gotovo ništa bez aminovanja centralne vlasti. U ekspozeu premijerke Ane Brnabić, reč "digitalizacija" je toliko često pomenuta da se na društvenim mrežama pojavila parola "prvo kanalizacija, pa digitalizacija". Pored digitalizacije, Brnabić je naglasila i snažno opredeljenje Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji. Elem, u EU, prosečna pokrivenost kanalizacionom mrežom, onom odvodnom, kreće se između 70 i 80 odsto. U Srbiji, kanalizacionom mrežom pokriveno je svega 17 odsto teritorije zemlje. Ni ceo Beograd nema odvodnu kanalizaciju, pa se imućniji dovijaju sa septičkim jamama, dok ostali otpadne vode puštaju niz drum, a ako ima neka reka, potok ili jezero u blizini, utoliko bolje. Nema veze što se čim otopli brčkamo u istoj toj vodi u koju ispuštamo deterdžente, šampone, ostatke hrane i, da prostite, fekalije. I to samo ako pričamo o domaćinstvima. O problemu industrijskih otpadnih voda bolje da ne počinjemo da pričamo, završićemo svi u mutnoj Savi od očaja. Naravno, komunalna pitanja su u nadležnosti lokalnih vlasti, ali znamo dobro kako se provode građani koji su se drznuli da na lokalnim izborima odaberu neku drugu političku opciju koja nije SNS.

Niko nije lud da osporava važnost digitalizacije. Uzmimo kao primer uvođenje obaveznog elektronskog plaćanja za pravna lica. To bi jednim potezom ubilo sivu ekonomiju i plaćanje na crno. Ali, posle iskustva sa višemesečnim čekanjem na elektronske zdravstvene knjižice, sva je prilika da se ogromnoj većini građana Srbije diže kosa na glavi na sam pomen reči "digitalizacija". Uostalom, digitalizacija bi mnogo značila samo malom broju ljudi, dok je kanalizacija nešto što treba svima, iz razloga koje je degutantno pojašnjavati. U tom smislu, tviteraška parola "kanalizacija, pa digitalizacija" sasvim je na mestu i čvrsto je utemeljena u realnom stanju stvari. Do onog brkanja realnosti s početka ovog teksta dolazi kad vlast želi zemlju u kojoj će se sva birokratija rešavati sa dva klika dok sokacima i dalje teku fekalije.

SVET OD LEGO KOCKICA

Tu stižemo do jednog posve bizarnog momenta. Čak i ova većina građana koja nema kanalizaciju pripada sloju privilegovanih. Oni, naime, imaju krov nad glavom, nekretninu u vlasništvu. Jednog dana, ako kroz njihovu ulicu "prođe" kanalizacija, neko će im pokucati na vrata i upitati da li žele da se priključe na kanalizacionu mrežu. Vlasnik kuće ili stana ponosno će udariti potpis i dati saglasnost. Neke okvirne i ne baš pouzdane procene kažu da u Srbiji ima oko 600.000 podstanara, koji se baš nešto i ne nadaju da će ikada imati svoj stan. Ali, zato je tu vlast iz paralelne realnosti, da sagradi, omogući i obezbedi krov nad glavom svom narodu. Pa smo tako dobili "Beograd na vodi". Jeste da je samo u Beogradu, jeste da je na močvarnom terenu, istina je da se proletos voda već izlila u temelje dve prve kule, ali, šta hoćete, soliteri su velelepni i vide se iz svakog dela grada. O finansijskim i urbanističkim marifetlucima vlasti ispisani su i ištampani hektari stranica "Vremena", pa nema potrebe da podsećamo i ponovo stajemo čitaocima na muku.

Opsesivna gradnja samo je još jedna od karakteristika vlasti koja živi u paralelnom univerzumu, odnarođena i nesvesna svakodnevice u Srbiji. Ima li bolje ilustracije te nesvesti od fontane na Slaviji. Ček da vidimo: Slavija je godinama jedva prohodna za vozače i vrlo neugodna za pešake. Taj deo Beograda prosto vrišti za rekonstrukcijom. I šta su gradske vlasti smislile da olakšaju život pešacima i vozačima? Napravili su fontanu koja svetli i svira. Ah, da, i preliva. Kad nešto preliva, potrebna je krpa da se sva ta voda nekako pokupi. Za onoliku fontanu potrebna je baš velika krpa. Nema problema – dobićemo jarbol. Predsednik Vučić i gradonačelnik Beograda Siniša Mali dosetili su se da na Ušću postave jarbol visok 120 metara, sa sve srpskom trobojkom dimenzija 20 sa 30 metara. Krpa od šezdeset kvadrata zavijoriće se u proleće 2018, kako bi impresionirala turiste. Turisti su još jedna važna stavka za aktuelnu vlast. Na primedbe da su skrkali skoro dva miliona evra u beskorisnu fontanu, odgovor je – privlačiće turiste. Od para građana Srbije sašiće džinovski čaršaf u bojama zastave, jer to vole turisti. Za novogodišnje praznike Beograd je svetleo kao Las Vegas, a ako ste se pitali zašto, odgovor je: utuvite to već jednom – turizam.

Ko je bio u Skoplju, zna dobro šta znači kad se vlasti zanesu pa krenu da postavljaju na svakom ćošku ono što oni misle da je turistima atraktivno. Sindrom "Gruevski" zahvatio je i ovdašnje vlastodršce, pa se nisu zadržali na samo jednom jarbolu. Na deset ulaza u Beograd biće još trideset jarbola nešto manjih dimenzija, od po trideset metara, koji će nositi po dve srpske i jednu gradsku zastavu. Ma da li ste vi znali da se u Beograd uopšte može ući sa deset različitih strana? Sva je prilika da malo ljudi zna taj podatak, ali, budimo bez brige, obeležiće ih Vučić i Mali propisno, a čak i da ih nema deset, oni će ih smisliti. Kao da je to neki problem, zabodeš jarbol i gotovo.

Turisti će, naravno, škljocati svojim foto-aparatima i mlatarati selfi-stikovima, jer to što budu videli nema nigde na svetu. Baš kao što u Skoplje dolaze da vide to čudo od projekta "Skoplje 2014", odnosno nenormalnu količinu spomenika i skulptura po metru kvadratnom, a sve po ideji jednog od najautoritarnijih lidera koje Makedonija pamti – Nikole Gruevskog. Osim što ti skopski spomenici niču ko pečurke, nadležni imaju i originalnu praksu da ih s vremena na vreme malo ispremeštaju. Ko zna, možda ovi naši prekopiraju i to, pa jednom godišnje ispremeštaju one jarbole na ulazima u Beograd. Jeste da će pri tome ispremeštati i ulaze, ali možda baš to privuče turiste sklone avanturama. "Dobro došli u Beograd, ulaz nađite sami" zvuči kao odličan projekat koji bi Beograd odmah upisao u Riplija i, naravno, podigao turistički potencijal.

Šalu na stranu, sve građevinske i urbanističke poduhvate ove vlasti karakterišu beskorisnost, megalomanija i kič.

MI SMO TA EKIPA

Manjak znanja i višak samopouzdanja najbolji su put ka megalomaniji i kiču. A upravo te dve osobine krase ljude u vrhu vlasti. Sad se mi tu kao nešto čudimo odakle se pojaviše svi ti teleprontovani vazduplohovi i ostala bratija. Otkud Bratislav Gašić na čelu BIA ili otkud Zoran Babić bilo gde… Ali, nije ni njima lako. Uzmimo prvog među njima, Aleksandra Vučića, za primer. Nije lako preko noći izaći iz majice sa Šešeljevim likom (sa sve sakoom preko) i uskočiti u tamno odelo sa jednobojnom kravatom. Teško je provesti čitav život među raznim gašićima i babićima, batinašima kao što su Zelja i Pana, a onda se najednom naći na raznim samitima i susretima među svetskim liderima. Ima i među tim svetskim liderima kojekakvih, naravno. Ali, što se kaže, znaju reda i malo su se emancipovali. Pod emancipacijom ne mislimo na učenje da treba da zakopčaju sako kad stoje ili da znaju kojom viljuškom se jede ordever, a kojom šnicla, nego na razvojni proces, na primer, od klinca iz novobeogradskih blokova impresioniranog navijačima do političara koji vodi celu jednu državu. E, toga nama fali, a Vučić je toga svestan i očigledno je da ga svest o tome boli.

U proteklih pet godina patio je što na svojoj strani nema "elitu", šta god to bilo. Verovatno je reč o intelektualcima, profesorima univerziteta ili javnim ličnostima koje se bave nekim od "mislećih" zanimanja. Elitistički ili ne, tek, očekivano je da takvi ne žele da uđu u Vučićev krug ljudi, jer ih tamo čekaju ljudi poput Gašića, čoveka koji se "proslavio" prostačkim seksističkim dosetkama na račun novinarki, ili već pomenuti Zelja i Pana. Podsetimo se malo ko su ova dvojica. Zoran Milojević Zelja čovek je kog tužilaštvo ne može da pronađe već tri godine, iako se pojavljuje u javnosti, pa čak i na konferencijama za novinare Srpske napredne stranke. U poslednja dva izborna ciklusa malo se primirio, ali reč je o članu SNS-a koji je, prema tvrdnjama svedoka, stajao iza svakog fizičkog napada na političke protivnike tokom predizbornih kampanja između 2012. i 2014. Tužilaštvo ga i traži po optužnici za prebijanje i kidnapovanje opozicionog aktiviste Danila Bobića tokom izborne kampanje 2013. u Vrbasu. Blizak je sa šefom Kancelarije za KiM Markom Đurićem i ministrom odbrane Aleksandrom Vulinom. Kada su naprednjaci osvojili većinu na izborima za savet Mesne zajednice Majur kod Šapca, okupljeni građani uzvikivali su Zeljino ime, ali jedina funkcija i zanimanje koje ima jeste – vlasnik benzinske pumpe u Leposaviću. Misteriozni Zelja je očigledno operativac koji pokriva teritoriju "od Horgoša do Dragaša", a specijalnost su mu prljavi poslovi.

Dragan Panić Pana je nešto poznatiji. Prebijanje advokata Nikole Barovića nakon TV duela sa Vojislavom Šešeljem 1997. godine izveo je svojeručno. Karijeru je počeo kao Šešeljev telohranitelj, ali je 2008. "preumio" i prešao u SNS. Podebeo kriminalni dosije začinjen oružanim sukobima i tučama sa smrtnim ishodom nije uspeo da opere, ali se nekim čudom u martu prošle godine pojavio u zgradi Skupštine Beograda, na pregovorima gradskih vlasti sa potencijalnim kineskim investitorima. Panin Fejsbuk profil obiluje slikama sa Aleksandrom Vučićem od 1993. do danas, uz prateće poruke u kojima se zaklinje na vernost i spremnost da život da za svog vođu.

ELITA SA DNA KACE

Zaista nije lako biti Vučić – pre podne sa zadriglim i agresivnim Panom, popodne sa svedeno elegantnom Federikom Mogerini ili globalno nadmoćnom Angelom Merkel. Potrebna je posebna vrsta socijalne veštine za to, ali Vučić je nema. Da je ima, ne bi godinama zapomagao što nema podršku elita. A onda se dosetio da je sam stvori, pa tako danas imamo provladine intelektualce, režimske analitičare, Vučićeve glumce, pisce, reditelje, producente. Ko je rekao "Laza Ristovski"?

Lako ćemo za Ristovskog, on još i ima biografiju i karijeru iza sebe. Ali, šta ćemo sa svom silom političkih analitičara kojima ne znamo nikakve reference, koji su, šta su i odakle su se pojavili? Ima ih mnogo, ali, paradigma vučićevskog političkog analitičara može biti samo jedan: Dragomir Anđelković.

Pojavio se tiho i diskretno, a danas ima rezervisanu stolicu sa svojim imenom u skoro svakom TV studiju sa nacionalnom frekvencijom. Na početku karijere sporadično je pisao za Novu srpsku političku misao, a onda se lansirao redovnom kolumnom u "Politici". Tek pre koji mesec javnost je saznala da je dobar deo života proveo u inostranstvu, zahvaljujući ocu preduzetniku, da je studirao istoriju u Beogradu, a da je po zanimanju vlasnik lokala u Palmotićevoj ulici u Beogradu. Sva Anđelkovićeva pronicljivost i veština političke analize mogu se svesti na jedno: ako Vučić smatra da je neki politički potez ili inicijativa dobar, Anđelković će "izanalizirati" da je to dobro jer tako smatra Vučić. Ta vrsta analize najmanje je uvredljiva zbog toga što ide niz dlaku vlasti. Ono što je zaista do bola uvredljivo jesu tautološka objašnjenja političkih procesa, a režimski analitičari samo takva daju. Istini za volju, sve i da su sposobni za nešto šire i temeljnije, drugačije ne mogu, jer moraju do besvesti da pravdaju začarani krug u kom se nalazi Vučićeva Srbija. Recimo, od ranije znamo da sociolog Vladimir Vuletić raspolaže mnogo širim i smislenijim misaonim aparatom od onog koji javno demonstrira, ali, tu smo već na terenu ličnih odluka i izbora. I savesti, na kraju krajeva.

Pošto u ovdašnjem političkom životu uvek može grđe i gore, poslednjih nekoliko nedelja mnoge su dovele u iskušenje da zavape za Anđelkovićem i ekipom. Ama sve govorne emisije zauzeli su urednici tabloida koji od ranog jutra gade i raskrinkavaju vlasnika "Kurira" Aleksandra Rodića, sve prepričavajući svoje reketaške poduhvate iz vremena kad su radili za njega. Imena im je teško zapamtiti, medije u kojima rade je još teže razlikovati, ali svima im je zajedničko da se pod televizijskim reflektorima mnogo znoje, hvale vlast i pričaju o nekim, prosečnom čoveku nezamislivim iznosima u stranim valutama, koji su isplaćivani ili naplaćivani u kesama i torbama, a kad ih čovek sluša, pomislio bi da u životu ništa drugo nisu radili nego samo nosali te cegere i zembilje sa stotinama hiljada evra. Takođe, zajedničko im je i to što ne primećuju da, raskrinkavajući Rodića, priznaju i sopstvena nepočinstva. Na nekom lepšem i srećnijem mestu, ovaj bi sukob bio marginalna pojava, ali ovde je stiglo do tačke kada se čini da mediji, svi odreda, nisu ništa drugo do reketaška udruženja čija je jedina svrha da ucenjuju one koji imaju novac i zastrašuju ih da će o njima pisati gadosti ako do tad i tad ne uplate toliko i toliko. Doprinos kreiranju paralelnog univerzuma dao je pre neki dan Dragan J. Vučićević, esencija svega pogrešnog na srpskoj medijskoj sceni, najavom da će formirati novo novinarsko udruženje jer UNS i NUNS ne poštuju profesionalne standarde. Reče čovek koji se javno odrekao Etičkog kodeksa novinara Srbije.

TRAKA I MAKAZE

Razne su se, dakle, nove pojave namnožile za ovih pet godina, na svim nivoima i u svim sferama društva. Nekad smo se smejali Borisu Tadiću što mazi krave u kampanji, a danas više i ne obraćamo pažnju na vesti o svečanom otvaranju semafora, raskrsnica, već otvorenih fabrika… Da nam prošlonedeljno otvaranje kineskog dućana u Kraljevu nije predstavljeno kao direktna strana investicija, ne bismo se ni setili Vulinovog svečanog puštanja u pogon lifta u staračkom domu ili onoga kad je poklonio traktor korisnicima Zavoda za zbrinjavanje odraslih u Kragujevcu uz želju da počnu da posluju profitabilno. Reč je o osobama sa težim mentalnim oboljenjima i razvojnim smetnjama.

Kad smo već kod socijalnih pitanja, pomenimo i paralelnu stvarnost koju nam kreira Zavod za statistiku. Već je poznato: ko god je makar jedan dan radio nešto, sezonski ili honorarno, broji se kao jedan novozaposleni. To što već sutradan nije imao posao, nije važno. Važno je da je Vučić izjavio kako je u Srbiji gotovo nemoguće naći nezaposlenog čoveka, te se stoga statistika mora naštelovati kako bi se podudarila sa tom izjavom, a ne sa stvarnošću.

Pa dobro, majku mu, ima li neki ćošak gde se čovek može malo skloniti od svega ovoga? Možda da pročita neku knjigu, ode u muzej? Sve dosadašnje vlasti su kulturu uglavnom ignorisale i gurale u zapećak, bacajući joj mrvice tek da ne crkne od gladi. Sad nam svima malo fali da zaplačemo za tim vremenima. Stigla nam je na javnu raspravu Strategija kulturnog razvoja Srbije. Prvo, maltene, preti odsecanjem prstiju svakom pametnjakoviću koji umesto srpske ćirilice koristi čiju već latinicu. Umesto da budemo ponosni što umemo ravnopravno da koristimo dva pisma koja su podjednako zastupljena u školama, mi smo odabrali da plašimo i po džepu udaramo one koji se ogluše o "ćiriličnu" naredbu.

Ajde, bilo je toga i ranije. Otkad se SFRJ raspala svađamo se oko jezika i pisma i delimo na "latiničare" i "ćiriličare". Ovog puta imamo nešto novo: ministar kulture Vladan Vukosavljević koncentrisao je celu strategiju oko jezika i pisma, jer su nam oni "jezgro" i "identitet". Pa sad, ta kultura u nas Srba, prema strategiji, ima neke dimenzije, koje su vrlo poetski navedene, pa kaže: "slovenska, vizantijska, starobalkanska, herojska, prosvećeno-evropska, demokratska i kontaktna, ili dimenzija otvorenosti". A onda nekako u tu priču o tradiciji i nasleđu upadaju, ni krivi ni dužni, Nemanjići. Ako je suditi po strategiji, mi treba da pišemo ćirilicom zbog nemanjićkog nasleđa, to jest zbog Miroslavljevog jevanđelja, koje niko živi ne bi znao da pročita bez transkripcije na savremenu, Vukovu ćirilicu, ali nema veze. Dalje, sve u duhu čuvanja kulturnog nasleđa, u zemlji u kojoj Narodni muzej čami zatvoren, biće otvoreno sedam novih muzeja. Ako ništa drugo, ova vlast bar ima konzistentnu politiku u smislu megalomanije i svečanih otvaranja, pa ćemo tako, bože zdravlja, dobiti muzej Belog dvora, televizije, arhitekture, fotografije, plovidbe i fantastike. I, pazi sad, muzej Nemanjića. Taj će najverovatnije biti smešten u zgradi Generalštaba. Šta će u njega da stave? Pa verovatno sve ono što su pokupili po raznim muzejima kad su spremali Vučićevu drugu inauguraciju. Nakaradno je što se ta ideja o muzeju Nemanjića objašnjava nekakvim kontinuitetom srpske državnosti, iako ova država kakvu sad imamo autentične korene vuče tek iz 1804, dok ona, nemanjićka, ama nikakve sličnosti ni veze sa ovom današnjom nema. Ne zato što su Nemanjići bili neki Klingonci, nego zato što u srednjem veku nije postojao koncept države kakvu znamo.

Bolje da ćutimo, jer kako su krenuli, naći će korene srpske države još u Rimskom carstvu. Na svečanoj inauguraciji izložili su silne biste, a novinarka javnog servisa mrtva ladna je upitala Franka Fratinija koliko je za odnose Srbije i Italije važno to što je ovde rođeno 12 rimskih imperatora. Od ovakvog scenarija čuva nas samo to što bismo onda morali da sa srpskog pređemo na latinski, a latinski se baš ne može pisati ćirilicom.

Nego, od svih tih planiranih muzeja, najmanje će koštati muzej fantastike. On je tu, gde god se okreneš.