Druga sezona serije Žigosani u reketu jedan je od najgledanijih televizijskih programa, nedavno je emitovana i serija Mama i tata se igraju rata, u pripremi su Porodica, Kralj, Beležnica, gledanost filma Realna priča bila je velika, očekuju se premijere filmova Volja sinovljeva, Prolećna pesma i snimanja Košare i Ostrvo na dnu, na repertoaru onlajn bioskopa Moj-off bili su You go to my head i Mnoštvo i manjina, počele su pripreme pozorišne predstave Sin – i verovatno to nije sve što će Svetozar Cvetković ove godine dodati svom siviju, a zbog čega smo razgovarali o njegovih 40 godina u Ateljeu 212, o glumačkim počecima, o dvanaest godina koliko je bio upravnik, o konceptu domaće kinematografije, o Demokratskoj stranci, medijima, mladim kolegama… Istini za volju, dopisivali smo se mejlom, nismo razgovarali.

"VREME": Za godinu u kojoj je sve stalo, ovo je dugačak spisak novih naslova. Da li je to prilog tezi da je stvaralaštvo jače od pošasti?

SVETOZAR CVETKOVIĆ: Iskreno, ova godina mi se u startu dopala. Odmah sam pomislio: svi ćemo je pamtiti bar po tom jedinstvenom "dvadeset-dvadeset" vizuelnom i lingvističkom imidžu koji se nikad za naše generacije neće ponoviti – no, ne bez razloga, danas smo stigli do "ne ponovilo se"!

Pa ipak kročio sam u nju krajnje optimistično. Premijera mog filma (You go to my head – prim.aut.) u Njujorku, put tamo sa mlađom ćerkom, obilazak svih mesta koje smo pohodili pre gotovo četiri decenije u čuvenoj KPGT American Tour sa Ljubišom Ristićem i Oslobođenjem Skoplja, pa onda najbolji Eileen’s Special Cheesecake, Caffe Reggio na Ist vilidžu. "Kafana" kod Coje i Maše. Ta Njujorška zima je bila vetrovita ali toplo obećavajuća za godinu koja tek što je počela.

Na premijeru filma u LA nisam otišao, imao sam predstavu. Sad sam se sebi nasmejao na ovu konstataciju. Nisam išao na premijeru svog filma u LA, da bih stigao na predstavu u Svetogorskoj 21? A danas igram dve predstave u tri meseca, na istoj adresi, silom poznatih (ne)prilika. Ali ipak, evo baš sada, probamo, to nas održava smislenim u našem poslu. I sami ste rekli – snimamo kao nikad, ovog proleća je neko izbrojao više od 25 TV serija koje se snimaju u isto vreme. Eto mene bar u pet. Toliko novog posla za mlade ljude koji upravo kreću na ovaj put. Ima li šta bolje? Na setu su svi vrlo obazrivi, disciplinovani, sutrašnji dan nam svima zavisi od toga. Povlašćeni smo, naš posao nije stao. "A kad će, ne znamo!" Možda stane onda kad se neko iz ekipe zakašlje malo jače, kihne u tuđ tanjir za vreme pauze za ručak, kad ti na ulasku na set izmere 37,2, kad neko ode u bolnicu, kad neko ode… I ne vrati se. Shvatiš da to nije tek "neko" već ime i prezime tvog kolege, tvojih kolega, prijatelja, drugova iz detinjstva. Odoše… Odlaze… A mi, uz malo sreće (što je mnogo) kao idemo dalje, snimamo! Život je jači, zar ne? Pa ipak boli! Sve izgleda zapravo histerično, život, vesti, brojevi, klapa u kadru, posao, blagost dečjih pogleda kod kuće, zabrinutost moje starije ćerke, tekstovi koje gruvam, i mir spokoja da mnogo od nas zavisi ali ne baš i isključivo sve. Ako se to može nazvati mirom.

Negde piše da ste glumili u 60 filmova, a negde – u 80. Pozorišne uloge niko ne broji. Da li vi znate, koliko ih je?

"Sve ima na internetu", kaže Biljana Srbljanović u svojim Skakavcima napisanim pre 15 godina. A tek danas? Toliko toga. IMDB i moja majka vode evidenciju o mom učešću u više od 100 filmskih i TV projekata. Neke stvari su bile dobre, neke bi mogle biti danas drugačije, a neke volim i sretan sam da će ostati. Ja sam ipak bio u ovih poslednjih 40 godina privilegovan tim ljudima koji su se usudili da rade sa mnom. Mak, Žika, Petko, Goran, Stole, Mikota. Živeo sam javu jednog filmskog sna.

Pozorište nisam brojao, ne broji se, nekako se živi i traje samo jedno veče… A ispuni ti čitav život!

U jednoj epizodi Žigosanihse kaže da je posao medija važan da bi imao ko da prenese ljudima u kojim pozama vole da vode ljubav naše starlete u usponu. U kontekstu fizionomije današnjih medija, kako komentarišete tu repliku?

Musaka je jedno vrlo ukusno jelo i u nas se rado konzumira. Red mesa, red krompira i u frižideru može da izdrži ne duže od par dana. Posle mora da se smisli nešto novo. U tom kvazipolitičkom soft porno rijalitiju možeš da biraš stranu, ili si učesnik ili svedok. I jedno i drugo je podjednako degutantno, ali se konzumira. Zato više nije nikakvo čudo kada gledajući prečesto sajtove medija koji su do pre nekoliko godina bili tvrde perjanice objektivnog informisanja, jedan njihov link te baci na eksplicitne u vašem pitanju navedene erotske poze "starleta u usponu", a naredni klik na "a pogledajte kako ona tek izgleda ispod struka" te vodi na prizore sa skupštinskih zasedanja ili "svežeg" ispraćaja iz aleje velikana, svejedno…

Mučno, ali istinito. Bensedin će postati svakodnevni deo naših obroka, ako već i nije.

Zašto javne ličnosti, svih branši, dele sa širokom javnošću privatne pojedinosti iz svog života? Ko od toga ima koristi?

Privilegija mog višedecenijskog boravka u pozorištu Atelje 212, uz primarni život na sceni nosi sa sobom i lepotu upoznavanja najsvetlijih karaktera pozorišne umetnosti ali i jedinstvenih života ljudi koji su me dočekali osamdesete godine u tadašnjoj ulici Ive Lole Ribara 21. Jedan od najduhovitijih a skromnih u svom bravuroznom nastupu bio je glumac Baja Bačić. Setio sam se njega kada ste postavili ovo pitanje jer znam kako bi nepogrešivo tačno i lakonski odgovorio: "Opseniti prostotu!"

Eto zato – dele sa nama ono što je nedeljivo. A ko ima koristi? Krleža bi rekao: "To se dobro prodaje!"

Na RTS2 se prikazuje serijal Rani kadrovi sa kratkim filmovima studenata režije koji će diplomirati kod profesora Darka Bajića. U jednom od njih glumite i vi. Kakav je bio vaš prijemni ispit na FDU?

Kaže Goran Marković, dakako u šali, da bi FDU trebalo da smisli posebno priznanje za moj odani doprinos ispitnim vežbama studenata filmske režije na FDU. Sigurno sam se pojavio u više od 20 ispitnih filmova. Ispunjenje moje misije na FDU je čini se bio baš dugometražni ispitni film studenata Darka Bajića Gde je Nađa koji je u osam priča koje su deo jedne celine u osam odvojenih kadrova režiralo osam studenata diplomaca. To sam baš voleo!

A prijemni? To se ne zaboravlja. Ja sam štreber, radio sam na sebi, proveo jedno leto u Beogradu spremajući se za život, sve što je trebalo pripremiti spremio sam u dvostrukom obimu. Noću radio kao voditelj programa na tada nenadmašnom radiju Studio B, ne bih li srušo tremu pred "velikim" auditorijumom, zorom jeo slatko od šumskih jagoda koje bi donosio najduhovitiji ćutolog na svetu Duško Radović, pa se pešice vraćao u Južni Bulevar preslišavajući se naglas monolog Hljestakova i Preverovu pesmu Zagrli me. Nisam hteo ništa da prepustim slučaju i primili su me. Post festum, negde pred kraj treće godine, tada asistent Vlada Jevtović mi je rekao: "Jedva… Da nismo primali dve klase, ne biste upali." Imao sam sreće.

U Ateljeu ste od 1980. godine, od diplomiranja. Čime ste se preporučili Miri Trailović da vas primi u ansambl?

U Atelje 212 me je "doveo" Petar Božović. Preporučio me je za ulogu u delu Hainera Milera Cement koje je režirao Ljubiša Ristić. Mislim da me video u jednoj epizodi TV Serije Svetozar Marković koja je tada krenula sa prikazivanjem, igrao sam ruskog anarhistu Nečajeva, uložio mnogo u svoju prvu pojavu u javnosti i verovatno je Petar pomislio da ima razloga da ulogu Sergeja Ivagina u Cementu igram baš ja. Nismo se poznavali. Dara Džokić koja je bila u podeli i koja me znala sa fakulteta ga je podržala i Ljuši nije bilo potrebno previše vremena da se suoči sa mnom, odnosno ja sa njim. Nekako smo se odmah razumeli, sve se vrlo poklapalo sa mojim artificijelnim shvatanjem igre i bacio sam se u to 300 na sat. Ipak sam imao 22 godine.

Premijera je bila uzbudljiva, video sam pre i nakon predstave u svojoj garderobi sve legende koje su kreirale repertoar tog bravuroznog Ateljea 212, Mihiz, Borka, Ćirilov, Kiš, Rale, Muci i naravno Mira Trailović. U pauzi predstave dok smo se pripremali da izađemo na scenu u prostoru koji tradicionalno zovemo "Zeleni Salon" sedeli su i neobavezno razgovarali Mira i Ljubiša. Videvši me tu dok prolazim tekst drugog čina i svoje finalne scene, gospođa Trailović mi se iznenada obratila sa:

"Mladi kolega, a da li biste vi došli kod nas u angažman?"

"Samo ako si lud", ispalio je Ljubiša u sekundi.

"Dođite u ponedeljak da se dogovorimo", nastavila je Mira uz osmeh po svome.

I tako, bio sam dovoljno lud. Sa Ljušom sam nastavio godinama da radim u KPGT-u, bilo je nezaboravnih projekata, putovanja, turneja, a u Ateljeu sam se učio pozorištu, ljudima, odnosima, produkciji, životu.

Godinu i nešto dana nakon što sam ušao u Atelje, Mira me postavila za predsednika Upravnog odbora smatrajući me vrlo praktičnim i egzekutivnim. Pristao sam. Potom su me predložili da uđem u SKJ. Nisam pristao.

Nedavno su u Ateljeu 212 počele probe predstave Sin. Neko će reći – koga u ovo vreme zanima adolescent i njegovi problemi zbog razvoda roditelja. Šta biste vi rekli? Kako izabrati komad koji je po ukusu gledaoca, koji ga se tiče? Bili ste upravnik Ateljea pa imate tu vrstu iskustva.

Mene interesuje taj komad, nas interesuje koji to radimo i taj je komad mnogo više od tretiranja adolescentske depresivnosti, naprotiv odnosi unutar porodice su nikad dovoljno obrađeni, duhoviti, tragični i prepoznatljivo bolni. Tajnu braka ali i njegovog raspada sa svim užasavajućim posledicama tretiramo od antike, preko Bergmana pa evo sada do Florijana Zelera. I ostaje uz svu mudrost autora, filozofa, psihologa – nerešiva. Zeler je sjajan autor, svaki od njegovih komada premijerno u Francuskoj, Engleskoj, Americi izaziva veliku pažnju, burne reakcije, većinom sjajne kritike. Ako Izabel Iper i Kris Nort mogu da igraju Zelera na Brodveju, značajne podele u Evropi, mi ga otkrivamo kod nas u pravo vreme. Sin je deo trilogije koju uz ovo delo čine još dva vanredna komada – Majka i Otac. Sam Zeler je ove godine režirao film Otac sa Entonijem Hopkinsom u naslovnoj ulazi, izvanredan komad sa zapletom na temu izgubljenosti jednog čoveka u surovoj realnosti sopstvenih godina, tako da sa takvim referencama i odgovornošću vođeni rediteljkom Anom Tomović, mi sa delom Sin izlazimo na scenu, nadam se podkraj zime koja se kotrlja.

Repertoar se ne može kreirati prema ukusima publike, da je tako uglavnom bismo igrali ono što publika najviše traži na blagajni – "dajte mi molim vas nešto smešno". Mene je vodilo neko osećanje trajnog kvaliteta onoga što je napisano. To u slučaju Ateljea sigurno nisu klasici koji garantuju neprolaznost izgovorenog, već i pre svega moderni autori sadašnjeg vremena koji tek prete da ostvare svoj bezvremenski trag u beskraju. Ni svet a ni mi ne oskudevamo u takvim delima, potrebno ih je samo otkriti. I onda ima smisla kad smo na sceni, i ima smisla za one koji sede u publici. I onda naravno da ima smisla i "dajte mi nešto smešno".

Tokom 12 godina, koliko ste bili upravnik Ateljea 212, desilo se mnogo toga za pamćenje. Izdvojila bih da je, uglavnom vašom inicijativom, Atelje bio prvo pozorište koje je u ratu devedesetih gostovalo u Ljubljani i Sarajevu. O tome smo pričali pre dve godine ("Vreme" 1414), ali je priča filmski uzbudljiva pa bi je bilo lepo čuti opet.

Priča o inkognito izvođenju predstave Oleana Dejvida Memeta u režiji Vide Ognjenović u Mariboru 5. maja 1995. godine, nakon što je iz Karlovca granatiran Zagreb i pogođena plesna dvorana HNK, te Tomažu Panduru koji je vodio Mariborsku Dramu kome je zabranjeno da nas ugosti jer dolazimo iz Beograda, jer smo i mi navodno saučesnici tog granatiranja, danas zvuči apsurdno. Pokušaj da nas skinu sa voza na granici sa Mađarskom da ne bismo odigrali predstavu, naše odbijanje, a potom moj i Tomažev dogovor da pustimo publiku u dvoranu, potom ugasimo sva svetla na ulazu u teatar i foajeima, te ne izneverimo publiku a za oficijelnu politiku ostanemo "nevidljivi", izgleda kao neki zaverenički špijunski triler sa Netfliksa. Aplauz koji tera suze na oči moje partnerke Nataše Čuljković – sve to i danas kod mene budi uzbuđenje i "Riply – verovali ili ne" osećanje. Šta sve pozorište može da uradi da bi dalo nadu i povratilo poverenje u mogući život.

Ali evo i priče koju pre dve godine u našem razgovoru nisam ispričao.

Godine 1997, na početku mandata kao direktora pozorišta Atelje 212, u moju kancelariju ušao je otpravnik poslova Švajcarske ambasade u Beogradu Lorenzo Amberg, sa idejom i pitanjem: da li bi Atelje 212 odigralo neku od svojih predstava u Sarajevu? Dejton je još bio vruć, ali Švajcarci su mislili da je vreme i imali su u meni dobrog sagovornika. Brzo smo se dogovorili da bi to bio Art Jasmine Reze u režiji Alise Stojanović. Iz Sarajeva su tražili tekst da ga odobre. Odobrili su ga i eto nas u Kamernom teatru 55, januara 1998. Prolazili smo kroz predele netom okončanog rata, Bosna je izgledala tako da je naš minut ćutanja trajao od Zvornika do hotela na Bembaši u Sarajevu. Imali smo jako obezbeđenje, u sobi smo bili Tihomir Stanić i ja, kad smo ušli obojica smo stali uz veliki prozor ka terasi i posmatrali suton Sarajeva u magli. Nazirali su se obrisi zgrada, krhotine nekadašnjih višespratnica, nepokupljena garež borbe sa ove na onu stranu Miljacke, grad je izgledao kao da mu je lice preživelo velike boginje. I tada smo i Tihomir i ja znali da sve još nije gotovo te da našu decu tek čeka oblačno nebo nad Srbijom. Samo godinu i dva meseca kasnije zasviralo je i nad našim glavama, a tomahavk je tražio put do svog tragičnog cilja kroz beogradske višespratnice. No, vratimo se u Sarajevo. Predstava je bila preuzbudljiva, i sve oko predstave, pre no što smo izašli na scenu, prišao nam je jedan čovek, predstavio se i rekao: "Ako neko iz publike skoči na vas, moji ljudi su raspoređeni po publici, neutralisaće ga." Bane Zeremski je po povratku u Beograd video na snimku ovu rečenicu i tek tada su "noge počele da mu se tresu". Voleo sam što smo baš tada i sa tom predstavom išli u Sarajevo, bilo nam je potrebno. Većina se nije slagala sa mnom, ali to ne znači da nisam bio u pravu.

Glumci i pozorišni ljudi uopšte postali su česti komentatori našeg političkog života i njihove ocene i stavovi su vrlo citirani i uvažavani. Zašto su baš oni?

Glumac predstavlja, on je na sceni. I kada nije, njegova pojavnost je javna i njegov korak na ulici je scena. Glumca štiti njegova harizma, on je sugestivan, on je obrazovan, ili se samo pravi da jeste, a veruješ mu i to je gluma – istina, a ne laž. Iz njega kao i iz mene sada izlaze i tuđe misli i stavovi koje je već igrao na sceni, on citira tuđe kao svoje, ne bez razloga jer zaista tako misli, glumac je da se voli, on to voli a ljubav daje svojom pojavnošću i uvek pomalo rezervisanim osmehom. Glumac nije samo – izađem na scenu i pričam naučeno. Glumac je mnogo više, to jeste stav jedne sugestivne pojave. Za glumca kažu – pusti ga on je glumac! Smeju mu se, ali ga se i plaše. Glumac je i glumica. Ali to je već mnogo komplikovanije.

U seriji Porodica o poslednjim danima Slobodana Miloševića, koja će tek biti prikazana, igrate Vojislava Koštunicu, njegovog naslednika. Vi niste bili član ni jedne stranke, ali ste neskriveno podržavali Demokratsku stranku. Šta mislite o sadašnjoj DS? Zašto se urušila? Šta treba uraditi pa da se oporavi? Kolika je njena odgovornost za, nije preterano reći, nepostojanje opozicije?

Sve ste me pitali i sve sami odgovorili vezano za DS. U nas više nema politike, pa nema ni DS, bar onakve koja je vodila zemlju nekim smislenim putem. Politika pretpostavlja različitost mišljenja i kako ja volim da kažem "umetnost kompromisa" da se te različitosti uvaže i pravom razuma ali i većinske moći donese odluka kojom se ide dalje. U nas je različitost nedostupna, kompromis samim tim nepotreban. Ja ne mogu da komentarišem politiku jer je nema. Tu sam baš omanuo. Nisam imao sreće…

I serija Kralj Zdravka Šotre po romanu Vuka Draškovića Aleksandar od Jugoslavije, snimana je u uslovima korone. Igrate istorijsku ličnost Slobodana Jovanovića čija dela su bila zabranjena u komunističkoj Jugoslaviji. Stav – ako ne misliš kao ja onda ću te ukloniti, deo je i naše svakodnevice. Posledice su podvojenost, mržnja…

Sa Šotrom baš dugo nisam radio a u vremenu pre tridesetak godina išli smo iz posla u posao, čak je Duško Petričić svojevremeno napravio jednu karikaturu u "TV Reviji", gde Šole i ja izlazimo iz frižidera, toliko nas je i previše bilo u tandemu. No, utoliko mi je sada bilo prijatnije što se nakon toliko vremena nalazimo na istom zadatku. On takav kakav je, neobuzdane lucidne energije koja vas istovremeno fascinira i uveseljava, a ja trudeći se da pratim moguću tajnu jedne istorijske ličnosti kakav je bio Slobodan Jovanović. Kažu, najmudrija srpska glava dvadesetog veka. Ima jedna ovakva priča: Slobodan Jovanović nakon Drugog svetskog rata osuđen u Jugoslaviji, u izgnanstvu je, u Londonu. Posle dosta vremena eto posete iz Beograda, iz FNR Jugoslavije. Decentno profesor Jovanović pita svog pridošlog sagovornika: "Šta pričaju o nama, tamo u Beogradu?" Ozbiljno i sa pažnjom primi odgovor: "Profesore, pa oni i ne znaju da vi postojite."

A da li mi znamo gde danas postoji lik Slobodana Jovanovića? Da li se pitamo zašto nas gleda sa baš naše najvrednije novčanice kojom plaćamo neki skup poklon, da li baš svi koji ulaze na Pravni fakultet u Beogradu znaju čija je bista pred istom zgradom? Nekako sam uveren da nemamo svest o tome. Ko su ti ljudi čija je plemenita ideja na Balkanu osuđena na propast, koja je kulminirala krvavim epilogom krajem dvadesetog veka? Ne verujem ni da će pojava "mudre srpske glave" i predsednika izbegličke Vlade, u seriji koju smo snimili promeniti bitno svest o tome, ko su ti ljudi, čija nam je istorija tako višedecenijski zamagljena, ali meni je bitno da sam u sebi tu svest promenio.

Reditelj Miroslav Lekić je u Beležnici angažovao 200 glumaca, što je za državu u kojoj je hiperprodukcija glumaca, naravno, dobro. Nedavno ste poručili mladim kolegama da ne upisuju glumu jer se bez nje može. U kom smislu?

Na našem medijskom nebu postoji veliko, blago rečeno, suparništvo. Iz tog se suparništva dve velike kompanije zahvaljujući nečijoj mudrosti ipak rodilo nešto dobro. Pojava dramskog i serijskog programa. Ulaganja koja postoje u poslednjih nekoliko godina vezana za serijski program pokrenula su autore, pisce, reditelje da svojim pristupom naprave nekoliko respektabilnih serija, sa poznatim vrhunskim glumcama i glumicama ali i sa onima koji tek stupaju na scenu i kojima je zahvaljujući ovim ulaganjima otvoren put da na velika vrata pred gledaocima pokažu svoje umeće. U toj, kako ste rekli, hiperprodukciji sasvim sigurno ima i kukolja, ali pouzdano ima i kvaliteta koji prati nekadašnje zlatno vreme Jugoslovenskog TV serijskog i dramskog programa koji je nestao, a koji se sad iznova na sreću svih nas rodio. Zato moramo odati priznanje onima koji su u tim medijskim kućama doneli odluku da igrani program dobije prioritetno mesto u njihovom zahvatanju tržišta. Bez obzira na politiku, bez obzira na borbu, benefit kulturni je ogroman i njime se, mislim, ne može manipulisati. Povlačim reč. Školujte svoj talent, bez glume se može ali ne sme. Sad je prilika, koja se ne propušta.

Prihvatili ste ulogu u započetom pa prekinutom filmu Košare, osećajući dužnost da ispričate o ljudima koji su, kako ste rekli na konferenciji za medije, iskreno u sebi nosili ljubav prema svojoj zemlji. Sukob autora i producenta Košara zbog novca pretvorio je ovu važnu temu savremene istorije u bruku. Da li u takvim okolnostima treba nastaviti snimanje, ili bi časnije bilo sačekati neke ljude kojima patriotizam neće biti samo reč?

Ne znam o tome mnogo da vam kažem. Vraćen sam bukvalno spakovanog kofera sa prvog dana snimanja. S obzirom na malo ali lepo iskustvo u radu sa Balšom Đogom, verujem u njegovu iskrenost i ambiciju koja je očigledno za produkciju bila preteška. Da ja ulazim u arbitražu, ne želim i ne mogu osim što ću Balšu uvek podržati u njegovoj iskrenoj nameri da obradi jednu delikatnu temu koja dostiže nivo mita, kome se kao sredina ne odupiremo. Otuda čitav skandal. Otuda se rad na ovom projektu ne postavlja kao posao već kao moralna obaveza. Ta postavka je po mom osećanju u poslu kao što je snimanje filma prenapregnuta, i bilo bi dobro vratiti se na mogućnost dogovora i poslovni aspekt realizacije snimanja. Ovo čime se bavimo je naš posao i ako je neko izdvojio značajna sredstva za to, odgovornost je velika pre svega u praktičnom smislu, naći mogućnost dogovora i snimiti materijal do kraja. Toliko za početak! Kraj je u rezultatu, koji je još uvek daleko.

Na najnovijem konkursu Filmskog centra Srbije za finansiranje filmova vi ste bili član komisije, a najviše novca dodeljeno je budućem filmu Marko Kraljević. Naš kandidat za Oskara biće Dara iz Jasenovca. Ako tome dodamo i započete Košare, da li se može govoriti o nameri države da pomoću filma izgradi sliku o sebi i svojoj istoriji, ili se radi o slučajnosti?

Kad se naslovi poređaju na ovaj način, onda se odgovor na vaše pitanje neminovno nameće. Ali, zaista nije tako. Ja nikad ne ulazim ni u kakve komisije, žirije, ali sada sam smatrao da je potrebno, najzad bili smo dobra ekipa u toj komisiji i svako od nas je imao svoje argumente i opširno elaborirao svoje stavove vezano za preko 40 projekata koji su pristigli na konkurs. Da bude jasno, FCS je institucija koja ispred države podržava domaću kinematografiju, ali ako vidite ova imena u komisiji (Biljana Srbljanović, Darko Bajić, Srdan Golubović, Vladimir Vasiljević i ja) jasno je da tu nema autora kome bi bilo ko mogao sugerisati nekakve odluke koje su "prodržavne" da ne kažem "prorežimske". Mi smo jako puno vremena proveli nad delima koja su bila u konkurenciji, jako puno razgovarali, razlikovali se ali i slagali u mišljenjima i doneli neke samostojne i svesne odluke. Marko Kraljević, na šta god naslov navodio, Zečevićeva je demistifikacija nacionalnog mita, istorije, duhovita beskrajno i crnohumorna ali sa velikim i autentičnim zahtevima – ni reči o tzv. glorifikaciji nacionalnog mita. Naprotiv.

Najzad kad se pogledaju svi projekti koji su dobili podršku na konkursu, vidi se da se radi o apsolutno autorskim filmovima koje uz podršku FCS čeka apliciranje na međunarodne fondove da bi mogli da se realizuju. Ima tu tema koje su koliko do juče bile tabu za pričanje filmske priče u okvirima države u kojoj živimo, ima intimnih autorskih osvrta na život unutar porodice, ima ekstremno art house festivalski ambicioznih projekata, niko nam nikada nije rekao: ovo mora da prođe, a ovo nikako – ne. Mi smo bili ekipa koja je radila po svojoj savesti, i sa takvom smo odlukom izašli pred javnost.

Vaša producentska kuća "Testament films" najavila je film Ostrvo na dnu Miloša Miše Radivojevića kao novi ugao gledanja na represije na Golom otoku, o čemu je reč?

Kroz istoriju domaće kinematografije Goli otok je opstao kao neka vrsta tabu teme. Profesor Kičić naš čuveni endokrinolog pred svoj odlazak je Miši Radivojeviću ostavio autentična dokumenta o istraživanju koje je sproveo po nalogu tadašnje vlasti u jednoj jedinici zatvorenika na Golom otoku, čiji su štićenici počeli da menjaju pol. Priča deluje kad se ispriča kao science fiction ali dokumenta imam kod kuće, autentična su i Miša Radivojević je na osnovu toga napisao scenario. Trebalo bi da započnemo snimanje na proleće. Hoću da verujem da će nam uslovi to dozvoliti.

Zbog korone, filmovi su gledani iz kućne fotelje. I dva filma u kojima vi igrate bila su na repertoaru onlajn bioskopa Moj off – belgijski You go to my head i Mnoštvo i manjina Gorana Markovića. Šta ako se ispostavi da nam bioskopi, pozorišta, školske zgrade, kancelarije nisu potrebni?

Mislili smo da bez mnogo toga ne možemo, a okolnosti su nas naterale na život u novim uslovima, ni malo naivan, često neprijatan, zabrinut, a ipak život. I rad – onlajn. Prilagođavamo se neprilagodljivom, borimo se i dalje nakon skoro godinu dana sa nevidljivim neprijateljem koga udišemo a ne znamo ima li ga i hoće li nas odvojiti od života. Kovid 19 je postao dominanta u svakodnevnom životu, naš strah da će nas baciti na kolena, oduzeti nam život i naša nada da baš tu sudbonosnu kapljicu nećemo udahnuti.

Nedostaje mi pozorište, to je u dobroj meri način mog života i moja satisfakcija, ali ima toliko gradova u Srbiji koji videli pozorište ni u normalno vreme nisu, pa eto i mi u Beogradu sada živimo tako. Bioskopi, može i od kuće, kad ne može drugačije, koncerti – nema ih. Kultura – ne može se bez nje? Ko kaže, evo može. Osakaćeno, ali živimo. U času kad ovo pričamo u Francuskoj je potpuno zatvaranje, U Marseju ne radi ništa i niko iz kuća ne može izaći na ulicu tokom celog dana, u Austriji, Nemačkoj u nekim delovima nema brašna, kvasca i toaletnog papira. Nema ni pozorišta. U Njujorku su sve scene zatvorene od kraja marta. Brodvej, Metropoliten opera. A život tinja.

Mi smo mnogo toga do sada kroz noviju istoriju preturili pa možda i sa ironijom gledamo na muke i nesnalažljivost velikog sveta koji je pogubio konce u panici koju ne ume da reši. Živimo onlajn, to je jedino bezbedno. Dok neki virus ne zakači i internet. A onda ćemo napokon ostati sami sa sobom. Postkataklizmično vreme nas zove.