Na pitanje kako se oseća dok ga veličaju kao sveca Nelson Mandela je jednom prilikom odgovorio: "To nije bio posao za koji sam se prijavio." Mandela nije bio pravovernik bez mane. Ali je nepokolebljivo verovao u ideale slobode i ravnopravnosti. Pokazao je i kako se gasi mržnja i kako se prašta. Da ništa drugo nije učinio, bilo bi to dovoljno da ga svet zauvek pamti
"Kada glumim ja svakog puta dajem sve od sebe. Ko hoće čestito i pošteno da uradi to što radi – daje se. Ako sebe uhvatim da se švercujem, onda to neću ni da radim ma šta to bilo: da l’ je to uloga u pozorištu, ili čišćenje stana usisivačem"
Svest o istoriji i istorijskim događajima kod modernog čoveka mnogo više oblikuju mediji nego istorijska nauka. Štaviše, na tom polju istorija je globalno izgubila bitku sa medijima, filmom i književnošću. U kulturi u kojoj je dominantan filmski žanr koji se bavi Drugim svetskim ratom kolokvijalno nazvan "partizanski film", uskoro bi mogao da nastane talas kontražanra – "četnički film"
Jugoslovenski stručnjaci inscenirali su atentat na predsednika SAD i došli do zaključka da je zvanična verzija američkih bezbednosnih agencija prosto naprosto nemoguća. Taj izveštaj nikada nije objavljen
"Revizionisti, kao i između dva rata, pokušavaju da relativizuju krivicu Nemačke i Austrije za izazivanje Prvog svetskog rata i da podjednako optuže druge za taj rat. Njihova meta su Rusija, Britanija, Francuska i Srbija. Te knjige su napisane da bi se poručilo da su svi krivi, a ne samo Nemci, a u toj priči mi smo samo crtica na čaši drugih mera. Razumljivo je zašto Nemačka hoće da smo svi podjednako krivi za taj rat, ali s pozicije istorije i žrtava, to nije prihvatljivo. Čak i ako je takav zahtev poslat u cilju pomirenja, što je naravno pozitivno, pomirenje ne znači menjanje istorijske istine..."
Zaista je apsurdno da isti oni, koji se zgražavaju nad "zločinima" Udbe i Ozne, istovremeno veličaju njihovog organizatora i šefa Aleksandra Rankovića. Jednako je glupo da oni koji u Golom otoku vide simbol zverstava Titove Jugoslavije, idealizuju Rankovića, pa valjda je jasna, ako ništa drugo, a onda odgovornost šefa tajnih službi za sve što se u tom logoru i oko njega događalo. A prosto naprosto laže onaj ko o ubeđenom Jugoslovenu i komunisti govori kao o nekakvom tobožnjem "srpskom patrioti", da ne kažem nacionalisti
Konačan raspad sistema dogodio se, a kad bi nego početkom rata u Sloveniji 1991. Počeo je obračun sa neistomišljenicima, a atmosfera netolerancije, mržnje i paranoje brižljivo je negovana. Nepodobni su marginalizovani i praktično naterani da odu. Ljubljansko "Delo" je 1988. objavilo tekst pod naslovom "Kuća koja se ruši", u kome je u prvoj rečenici data precizna dijagnoza onoga u šta se Tanjug pretvarao: "Svakako je pomalo čudno da državna agencija emituje sve manje vesti, a sve više svojih komentara. Upravo to radi naš Tanjug..."
Na svom vrhuncu Aeroput leti na sve četiri strane sveta: na sever do Budimpešte, Brna i Praga, na zapad do Venecije i Milana, na jug do Tirane, na istok do Bukurešta i Sofije. Sa Beogradom su povezani skoro svi veći jugoslovenski gradovi (Zagreb, Podgorica, Dubrovnik, Sarajevo, Ljubljana, Sušak–Rijeka, Split i Skoplje) pa i neki manji (Bitolj, Borovo). Pred drugi svetski rat Aeroput ima modernu flotu od 14 aviona (sa sedam Lokida kao okosnicom) koju je opsluživalo desetak pilota i pet radio-telegrafista
Da li su u leto 1943. Nemci u istočnoj Ukrajini "postigli poraz" a Sovjeti "pretrpeli pobedu"? Svi generali su posle bitke pametni, a poraženi su najpametniji
Malo poznati originalni lekarski zapisi dr Laze K. Lazarevića svojim jezikom, stilom i značajem čine nesvakidašnje štivo i dragocenu arhivu. Prenosimo delove pojedinih radova onako kako ih je veliki pripovedač svojom rukom zapisivao i potpisivao
Pred kraj svake školske godine profesori, nastavnici i učitelji suočavaju se sa pritiskom učenika da dobiju ocene koje nisu zaslužili. U pitanju je nesklad između želja, znanja i vaspitanja učenika koji povremeno izbija u obliku otvorenog nasilja
Početkom 1968. godine, pred kraj prvog polugodišta četvrtog razreda gimnazije, došao sam u sukob sa nastavnikom istorije. Na zahtev da definišem fašizam, odgovorio sam da je fašizam oblik nihilizma, što je potpuno izbezumilo nastavnika, koji je očekivao politički ispravnu formulu u stilu "fašizam je ekstremni oblik kapitalističkog imperijalizma". Napustio sam školu
"Sada u Srbiji ne mogu da odluče koju varijantu istorijske istine o Drugom svetskom ratu da proglase za stvarnu. To je apsurdno, jer stvarnost rata ne može da se promeni, komunisti su taj rat dobili. Ceo svet to vidi, nije u pitanju nikakav diktat sa strane. Jednostavno – da nije bilo uloge ruske strane u tom ratu, on bi bio nešto sasvim drugo. Poricati to da bi se napravila neka nova verzija istorije, da bi se neki ljudi, koji su tada bili na drugoj strani, amnestirali od krivice, to je strašno. U tom stalnom povratku u prošlost mi zapravo vršimo jedno veštačko usporavanje istorije"
U Srbiji je reč o težnji da se antifašizam isticanjem doprinosa četničkog pokreta učini nacionalnijim, srpskim. Uz to se neretko, putem anti-antifašizma, javljaju pokušaji rehabilitacije čak i otvorenih fašista. Na nekadašnjim i sadašnjim praznicima stare i novih država prelama se isti problem kao i u slučaju udžbenika istorije, ali i dnevno-političkih događaja i, uopšte, svega što ima veze sa prošlošću prema kojoj se proizvoljno određujemo, uzimajući od nje šta nam u kom trenutku odgovara
Kad neko pomene Dražu, morao bi da pomene i čitav niz nadasve zanimljivih istorijskih ličnosti, kakav je – da počnemo s njim – dr Stevan Moljević. Još nije Kraljevina Jugoslavija pošteno ni ispustila svoju napaćenu dušu, a Moljević je već sastavio svoj "memorandum" od 30. juna 1941. Taj spis – u trenutku kada je Treći rajh na vrhuncu moći – opisuje buduću raspodelu teritorija bivše Jugoslavije, ali i okolnih država – jednoga dana, kad pobedimo
"Građanski Beograd, onaj sada tihi, što ga nema po prijemima i fotosima sa banketa posle modnih revija i ne znam kakvih već skorojevićkih korzoa za prikazivanje, onaj Beograd što čita knjige, koji uživa u dobrim prevodima, kog je stid da bude deo opšteg socijalnog neukusa, onaj razočarani Beograd, čestiti, koji zna šta je data reč, koji ima memoriju a ipak prašta, koji je nekada stajao u redovima ispred Kinoteke zbog Viskontija i Bergmana i Tarkovskog, koji je voleo i pamti Nedu Spasojević na primer, koji nema novaca sada, ali je duhom zamašan, taj Beograd zna koliko bole Glembajevi – na više razina"
Beograđani su se prevozili konjskim tramvajem nepoznatog proizvođača, belgijskim BBC i PPC, nemačkim Simens i AEG, češkim Škoda i Tatra, italijanskim Breda i Divag, jugoslovenskim "Đuro Đaković", "Jesenice" i Goša, a uskoro će, po svemu sudeći, i španskim KAF tramvajem
Marti Ahtisari naglašava da ne tvrdi da sve zna o kosovskom procesu, ali smatra da zna dosta. Od ovog odmerenog diplomate i jedna optimistička poruka: Balkan je region sa velikom istorijom, ali još većom budućnošću
