"Imao sam situaciju da mi austrijski producent kaže: ‘Znate šta, ovaj vaš scenario nije dovoljno makedonski.’ Postoji tendencija da se filmovi prave tako da odslikavaju kulturu neke zemlje na način koji je neko zamislio. To je defakto rasizam. Zato se ja od samog početka bijem sa producentima, često bude krvi do kolena. Mnogo je lakše prodati egzotiku, ali kako ćeš onda da živiš sa sobom"
"Svi naši problemi kao vrste na planeti počeli su onog časa kad smo boga izvadili iz prirode i stavili tamo negde gore, na nebo. Tako smo ga udaljili od sebe, ali i od prirode, koju smo istog časa prestali da vidimo kao nešto što je sveto"
"Političko i intimno tu su u svakoj rečenici, ali suptilno. Južno voće sa kog tata skida nalepnice i stavlja mi ih na ruku kao sat došle su do nas tako što je uspostavljena trgovina, a to je posledica nekakve politike. Naša letovanja posledica su nekakve politike, kao što je i svaka knjiga politička jer je nastala u nekoj epohi, u određenim uslovima, društvenom uređenju... Tu bih ja govorila o političkim knjigama u užem i širem smislu. Jugoslav bi bila politička knjiga u širem smislu"
Premda nema spora da i ova knjiga stoji kao validan i dobrodošao doprinos ovdašnjoj misli o filmu, filmologiji i filmografiji, biće posebno zanimljivo pratiti njen susret sa čitaocima mimo strogo shvaćenih akademskih i esnafskih krugova
"Potrebno je mnogo vremena da se postane mladi umetnik.
Danas sam mlađi nego kada sam imao trideset ili četrdeset godina. Sa trideset sam bio mator čovek – bio sam veoma ozbiljan jer sam želeo da budem ozbiljno shvaćen kao umetnik; to je ono što čovek želi kad ima trideset godina. Kada imate šezdeset godina kao što ja sada imam, vaše ambicije se više ne vezuju za spoljni svet"
Ovogodišnja dodela Gremi nagrada nedvosmisleno je potvrdila: najveće nove pop zvezde su žene koje su istovremeno i autori svoje muzike. Pre svih Bili Ajliš, koja je dobila sve što se moglo dobiti, ali i Lana Del Rej, koja nije dobila ništa, ali je napravila jedan od najboljih albuma godine. Da li je ponovo došlo vreme u kome se važni umetnički i društveni pomaci dešavaju na top listama
Odavno dokazani i prekaljeni Ejbel Ferara i Korneliju Porumboju u svojim novim filmovima ostaju u okvirima evropske arthaus poetike, ali i proširuju tematsko i stilsko polje svojih opusa
"Ukoliko hoćeš da pišeš, moraš da shvatiš da će neko tvoju tragediju posmatrati kao šalu. Ukoliko to nisi spreman da prihvatiš, nemoj pisati. To dalje znači da ne možeš pisati bez empatije i ljubavi prema cijelom svijetu. No, sebe u toj priči moraš prestati doživljavati ozbiljno. Da citiram Vendersa: sve u ovom životu treba posmatrati ozbiljno osim sebe samoga"
"Ne verujem da je iko ko je odrastao devedesetih izbegao da ponese određenu vrstu traume zbog stvari koje su se dešavale, samo zavisi kako se odnosio prema njoj. Čovek se prilagodi na svašta, nije to problem. Problem je šta se dešava u čoveku kad živi takav život koji ga menja na ćelijskom nivou"
Država ovde ne postoji da garantuje primenu zakona i društvenog dogovora,
već da legalizuje prisvajanje i zloupotrebu javnih resursa, MSU je samo jedan od njih
Ovo je vrhunski dizajniran, pametan, ali i uzbudljiv film, duhovit, krcat šarmantnim i/ili zanimljivim likovima, pun zgodnih rediteljskih rešenja, a uz to u dramaturškom smislu jasno utemeljen u krivudavom a ipak dovoljno zauzdano glavolomnom pristupu naraciji
Film Maše Nešković je po mnogo čemu atipičan za srpsku kinematografiju i može se, eventualno, po određenim podudarnostima u tonu i pristupu, dovesti u vezu sa debijem Mine Đukić, filmom Neposlušni
"Teško je očekivati da se masovno oslobađa zaključana energija u društvu koje je, kada se posmatra šira slika, duhovno dovedeno na rub egzistencije. Mladi se plaše da se u bilo kom smislu bave nečim što im ne donosi sigurnost, a velike ideje su uvek vrlo nesigurne"
Svaki put kada se menjaju društvena uređenja, prolaze tragična ratna i poratna vremena, ruše se vrednosti i grade nove, traži se jasna odluka, preživeti ili ne. Grad je ovde kontekst i nemi svedok, aktivni činilac koji istovremeno i trpi promenu i menja se, sam ističući svu tragediju glavnog lika
"Moja rečenica je laka zato što nisam oduševljen činjenicom da pišem. Potrebno je zaboraviti da si pisac, a u nekim slučajevima je, čak, poželjno zaboraviti i šta si želio da kažeš. Ta neopterećenost pomaže. A ono što zovemo stilom, to je samo muzika koju smo u stanju da čujemo. Ko nema sluha, nema ni stila"
Koliko su krute društvene strukture i koliko sputavaju čoveka u njegovim ulogama? Koliko smo toga svesni? Kome je kroz generacije upućen zadatak da "razbije čini" unesrećene, u ovom slučaju ženske, ali i muške sudbine
