Bilo to za nekoga paradoksalno ili ne, i aduti i slabosti ove predstave samo podvlače činjenicu koju smo danas neretko skloni da zaboravimo ili bar potcenimo: dramski je tekst i dalje centralna polazna, prolazna i uvirna tačka mogućeg dobrog pozorišta
Svaki zaista veliki bend donosi sa sobom neku istinu o ovom svetu i zastupa je do kraja. U slučaju KUD Idijota, bila je to istina svih onih koji nisu imali pravu šansu u društvu
U stilskom smislu, Ivana Grozna je izdanak poletnije struje arthaus spoja autofikcije i naglašenog naturalizma; drugopomenuto ovaj film dovodi u dovoljno jasnu vezu sa naslovima iz korpusa novog rumunskog filma
Predstava u režiji Patrika Lazića po tekstu Mate Matišića je na momente duhovit košmar koji je ujedno i naša stvarnost; ostavlja nas sa mnoštvom pitanja spram kojih se valja postaviti
San o revoluciji, kada postane realizovana stvarnost, najčešće ima tragičan epilog ali je, pokazalo se, i deo oporavka i dubljeg spoznajnog čina koji junake transformiše. I upravo je ta transformacija dodatna vrednost ovog romana
"Ako se već bavimo time, mora da bude bolje nego da nas boli uvo. Osetim ponekad da postoji filozofija, kao, ako se NE baviš nečim – tipa sviranje, pevanje, oblačenje, kretanje na sceni – onda će biti najautentičnije... kao da trud umanjuje originalnost – potpuna besmislica"
Moraće, kanda, da prođe još koje filmsko leto da se Netfliksovi filmovi u potpunosti izjednače sa studijskim naslovima koji prate staru i opšteprihvaćenu mustru distribucije i ponajpre idu put bioskopa u što je moguće širem zamahu
"Ja sam posmatrač – dobar, nadam se – i pišem o onome što vidim i što živim. Volim da analiziram društvena i istorijska kretanja. U tom smislu, rekao bih, sve je politika. Čini mi se da je danas to gotovo jeretički reći, naime, da je sve politika, ali mene naglašeno nervira apolitički stav. Šta je politika u umetnosti, recimo? To me zanima. Ili gde počiva razlika između policy i politics, što je, između ostalog, problem jezika: u našem jeziku za te dve potpuno različite stvari imamo jednu reč – politika"
Reditelj Gustava smešta u naše vreme i svet i pokazuje našeg umnoženog junaka koji je, kako reditelj kaže, saučesnik u sopstvenom ubistvu. Gustav je onaj građanin kome je kao osnovno geslo da savijeni vrat sablja ne seče
Uprkos mitskom mestu koje u popularnoj kulturi zauzima 1984 Džordža Orvela, zapravo je Vrli novi svet Oldosa Hakslija jedina još uvek relevantna klasična antiutopija, jer se bavi totalitarnim potencijalom kapitalizma i njegovim mogućim krajnjim istorijskim dometima – opisujući principe na kojima je već neko vreme ustrojena naša stvarnost
Za razliku od neoteranih, večito povratničkih i prepariranih rokerskih veličina, ovi veterani deluju ulubljeno i očešano, kao stari auto koji oduvek parkirate po pretrpanom gradu, ali motor mu i dalje srčano radi
"Pomjerali smo iz godine u godinu granice shvatanja o tome ko može da bude umjetnik... Naravno, u kontekstu u kojem živimo, gdje su osobe sa invaliditetom marginalizovane, mi smo uspjeli da naše kolege sa invaliditetom afirmišemo kao autore i izvođače. Mi smo u grupi prije svega kolege i prijatelji, ravnopravni smo, i to je nešto što je i odlika našeg rada i što smatram bitnim"
"Ključno pitanje je šta će biti angažirano za pet do deset godina, jer mi živimo u nekom trenutku kada je prevlast medija i prevlast vijesti tolika na naše svakodnevne živote da apsolutno ništa na ovom stolu i ništa oko nas nije izuzeto od politike, svaka moja riječ i svaka moja ijekavica je već u ovom kontekstu obilježena politikom, i to je nešto što je sad apsolutno naša svakodnevica"
Krajem novembra i početkom decembra u Parizu je održana manifestacija "Vikend na Istoku", u okviru koje je u Gradu svetlosti bila predstavljena beogradska scena. Među učesnicima su bili predstavnici različitih umetničkih disciplina, od Svetislava Basare, Mile Turajlić, LP Dua, do počasnog gosta – Enki Bilala, i drugih. Na otvaranju, pisci su čitali delove iz svojih dela, a Aleksandar Zograf je to ilustrovao crtanjem uživo, uz muziku kontrabasiste Nenada Vasilića. Svoj tekst o ličnom doživljaju srpsko-francuskih veza pročitao je Bora Ćosić – članak je, u prevodu Ivane Velimirac, objavio ugledni nedeljnik Le Nouvel Observateur
Lukas Mudison je smestio svoje likove u mali prostor i pustio ih da se, tako zgurani, ponašaju. Podsećalo bi sve to na bizaran eksperiment s pacovima u kontrolisanim uslovima, da nije prepodobnog Joste, koji ispoljava talenat da se posveti svima i svakome, osim, dabome, sebi
U nedelju 8. novembra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta gledali smo predstavu Život je lep prema drami Samoubica Nikolaja Erdmana u režiji Aleksandra Morfova i izvođenju Makedonskog nacionalnog teatra Skoplje (Severna Makedonija). Utisak u jednoj rečenici glasi: ovo je vrsta predstave kakvu veoma retko možete videti u srpskim pozorištima
