Ono što bi kod nekoga drugog postalo galimatijas u kojem je nemoguće (a posle nekog vremena i nepotrebno) snaći se, kod Rackovića ni za trenutak ne gubi unutrašnju logiku sasvim dovoljno razaznatljivu svakom čitaocu
Srbija izdvaja za kulturu manje od svih ostalih zemalja u regionu. Cilj kampanje "1% za kulturu" je da pomenuti problem učini vidljivim i da tako utiče na raspodelu državnog budžeta
"Zašto su Srbi, a nisu Židovi? Šta sad tu radi Austrijanka? Zašto sad, odjednom, Nijemci gone Srbe? Pa, tko su ti katolici? Već izvan naših prostora niko ne zna da su Hrvati katolici, a Srbi pravoslavci. Holokaust nad Židovima je najveća i svjetski poznata priča unutar koje manje toga treba objašnjavati. Ovdje se stranci malo gube – tko je tko i otkud sad ti pravoslavci u našoj priči. I šta je NDH? Tko su ustaše? Dobro, ustaše su sad neki domaći fašisti, to shvate. Da ganjaju Židove, to je jasno, ali zašto se sad ganjaju Srbi pravoslavci i kakvu, zapravo, tu ulogu Nijemci imaju, to ne razumiju najbolje"
Kako iz poznatih franšiza iscediti još malo kao barut suve drenovine? Dva nova filma u našim bioskopima pokazuju kreativne mogućnosti, ali i tvrda ograničenja autoreciklaže
Kroz predstavljanje istinite priče o saradnji sa čuvenim sovjetskim rediteljem umetnici Kraljevskog dramskog pozorišta pokazali su svoj odnos prema nacionalnom identitetu, prema "drugom", problemu razumevanja savremene umetnosti i reprezentovanja sopstvene kulture
"Ljudi koji ne prave kompromise oko temeljnih humanističkih vrednosti oduvek su nepodobni za takozvanu ideološku upotrebu. U vremenu raspada Jugoslavije moj junak odbija da se svrsta u bilo koji od kolektivističkih torova u koje smo kao pojedinci i kao narodi tih godina saterivani. I kada, tokom opsade Vukovara, neka pijana rulja pokušava da ga natera da se izjasni da li je Srbin ili Hrvat, on svoju nacionalnu pripadnost iskazuje rečenicom: "Ja sam umetnik"
Debitantsko dugometražno ostvarenje Marka Sopića je sasvim
dobar niskobudžetni žanrovski film koji već pronalazi put do publike: za prvih pet dana prikazivanja gledalo ga je 20.000 gledalaca
"Tokom kemoterapije, bilo mi je vrlo bitno da ne pristajem na bilo kakvu vanjsku percepciju kao mjesto gde će se stvarati moj identitet. Ja jesam bila, a takva je i junakinja u romanu, osoba koja je hodala unaokolo ćelava bez obzira na to što je bilo jako hladno. Bila je zima i objektivno mi je bilo hladno glavi, ali nisam mogla da podnesem da se sakrivam i stidim onoga što jesam, šta god da je to"
"Kada čovek sebi i svom okruženju napravi toliki haos koliki je Ana Karenjina napravila, to je uvek iz neznanja, tačnije iz nedostatka samospoznaje. Da bi neko bio toliko autodestruktivan i destruktivan za svoje okruženje, mora da postoji neka nesvest"
Naši glumci viču. I oni jako dobri i oni ne baš sjajni. Odakle ta neobuzdana potreba za vikanjem na našoj sceni? Da li je to vikanje u naše pozorište stiglo sa javne scene
"Možete pisati šta god vam padne na pamet, svet je uglavnom ravnodušan. Kad nije takav, onda je zlurad. U stvari, čini mi se da bi pisac i dalje trebalo da bude glas razuma, i u pisanju i u javnom delovanju, ali ne bih mogao da potvrdim da je zaista tako"
"Umetnik mora uvek biti u kontri naspram sredine u kojoj živi, inače ga nema, adio, umetnosti. Naravno, umetnost koja deli takve propozicije nije nikakva preporuka za život"
Novi album Nick Cave and the Bad Seeds, "Ghosteen", svuda u svetu dočekan je kao važan kulturni događaj. S punim pravom – radi se o remek-delu na temu preživljavanju bola gubitka nekog ko vam je najbliži, kakvo dosad nije postojalo u popularnoj muzici
