U Ajvaru nema rušilačke buke i besa, destrukcije i parališućeg tragizma koji su toliko česti u srpskom filmu. Publika prepoznaje to pomeranje ka tananom i uživa u nijansama i valerima, smejući se i plačući sa junacima
Izložba u Muzeju Jugoslavije nemilosrdni je podsetnik na vreme prisilnih seoba, noćnih, bespovratnih odlazaka i pokušaja (re)uspostavljanja starih i novih identiteta u drastično izmenjenim uslovima emigracije
"U svakom djeliću našeg života glazba i kreacija je prisutna. Iako nismo izlazili u javnost, imamo puno novog materijala i uskoro ćemo se time ozbiljno pozabaviti. Svakako nam ne nedostaje tema, pa mi zaista nije jasno zašto se ekipa ne buni protiv bolesnog okruženja. Danas, više nego ikad ranije, za očekivati je da se mladost buni, da pokaže svoju energiju, da okrenu nebo i zemlju. A oni šute, piketaju po mobitelima… To nije prirodno"
Savremeni srpski film mlađeg kova na dobrom je putu jer se izborio za individualistički shvaćenu autentičnost, a to je tačka na kojoj neretko proklizavaju i arthaus ostvarenja starijih i iskusnijih
Upravo objavljeni album Leonarda Koena pod imenom Thanks for the Dance, njegov je umetnički testament, vredan svake pažnje – radi se o ciklusu neobjavljenih pesama, koje je po instrukcijama preminulog oca uspešno dovršio i priredio njegov sin i producent Adam Koen
Semper idem, Lebovićev, ostaje nerešen domaći zadatak koji bi i mnogi drugi, ako imaju herca, mogli pokušati da rešavaju, ali Semper idem, Stojanovićev, tu nema pred čime da pogne glavu
Pre četiri decenije u Jugoslaviji započeo je kulturni cunami pod imenom Novi talas, koji je označio poslednji (subliminalni) impuls moderne urbane misli i dela. Desio se veliki prasak koji se oseća i danas. Tim povodom se Fakultet dramskih umetnosti seća svojih heroja i heroina epohe bez kojih ovaj fenomen ne bi bio isti
Pred beogradski nastup, članovi jedinstvenog umetničkog kolektiva Laibach govore o mjuziklima i Koreji, o kapitalizmu i kiču, o Marini i Vučiću, o Trampu i panku, o robinji Melaniji i brendiranim kobasicama
"Izgubili smo dečačke iluzije. Bili smo na početku, kao što je i vreme bilo pre krize, mnogo skloniji da verujemo ili bar prihvatamo zdravo za gotovo tu neku proevropsku priču uz koju je rokenrol bio vezan devedesetih. Već početkom ove decenije imali smo osvešćenje i jasnu sliku o tome da se bogate zemlje bogate upravo eksploatacijom periferije"
Kičićev debi je sasvim kompetentan. Režija je, doduše, rutinska, bliža televizijskom nego filmskom izrazu, ali sveukupno na visini zadatka, a sa posebnom pažnjom, što i treba očekivati imajući u vidu izvorni poziv reditelja, na glumačke kreacije
"Moraš riskirati kada radiš, a ljudi jako često kalkuliraju. mislim da je to uvijek bilo tako... Nije to zato što su svi danas kako na traci... nisam sklon tom vjerovanju. Vjerujem da je čaša polupuna, optimist sam. Ne volim one priče: joj, kazalište nije nikad bilo loše kao sada!"
Za razliku od nekih ranijih komada u kojima je Milena Marković uspela da pronađe žicu koja spaja prošlu i sadašnju sudbinu žene, ovde je sve ostalo na nivou ne baš uspešnog pokušaja koji se ne može pokriti poetskim slikama
Nekada omalovažavana, televizija u ovoj svojoj postanalognoj eri dobija na zamahu, postajući i važan ekonomski faktor. To ne bi trebalo nikoga da začudi, podseća nas autorka ove studije
