Slučaj je krajnje čudan, mada ne i iznenađujući: bivši načelnik SDB SSUP SFRJ i bivši načelnik SDB RSUP Hrvatske, Zdravko Mustač i Josip Perković, osuđeni su pre koji mesec na doživotni zatvor u Minhenu zbog saučesništva u ubistvu Stjepana Đurekovića, jula meseca 1984, u blizini tog grada. Nemačko pravosuđe ima samo saučesnike; počinioci su i dalje nepoznati. Ima i dva svedoka iznutra: jednog saradnika SDB RSUP Hrvatske koga je na vezi držao Josip Perković i jednog dvostrukog agenta i osuđenog teroristu, koji je radio i za SDB i za nemački Savezni ured za zaštitu Ustava BfV (Bundesamt fuer Verfassungschutz). Kao usputni svedoci, u smislu konteksta slučaja, javljaju se i dva nadasve sumnjiva hrvatska emigranta, od kojih je jedan u Nemačkoj pravosnažno osuđen na doživotni zatvor zbog ubistva, pa je nekako naprečac oslobođen i 1991. proteran u Hrvatsku.

Dobro: svi znamo da je Udba (SDB, savezna, ali i republičko-pokrajinske) imala običaj da ubija emigrante za koje se na višim instancama proceni da su opasni. Nije Udba bila jedina u to vreme: to su radile i druge službe, s ove i s one strane Gvozdene zavese, bio je Hladni rat. Osim toga – i mnogo važnije – Udba je decenijama sistematski "ugrađivala" svoje saradničke veze u emigrantske organizacije, nadzirala ih i uglavnom znala sve šta se radi. Često ih je koristila i za likvidacije, da bi ih povukla odmah i smestila u Jugoslaviji – ako ih ne uhvate… Ni emigranti nisu sedeli dokoni, ali to je već jedna druga i duža priča. U svakom slučaju trajao je od 1945. do 1985. potmuli podzemni rat, sa mrtvima i ranjenima, sa izdajama i prebegavanjima, sa saradnjom sa stranim službama, sa dvostrukim i trostrukim agenturnim angažmanima; kanta puna crva, ukratko.

BEKSTVO I LIKVIDACIJA: U toj i takvoj atmosferi, tačnije pri njenom kraju, rane 1983, iz Zagreba emigrira krišom i pažljivo izvesni Stjepan Đureković, direktor marketinga naftne kompanije INA. Nastaje jedna delikatna situacija: Đureković je bio u posedu veoma osetljivih informacija koje su se ticale rezervi goriva za JNA i njihovog razmeštaja u celoj zemlji (posle su priznali da ih je kontrola štete koštala 50 miliona dolara onih para). Osim toga, ima tvrdnji da je Đureković znao za nekakve finansijske mahinacije Vanje Špiljaka (od oca Mike), ali to nikada nije dokazano, kao ni optužba da je izneo nekih osam miliona dolara zarađenih na spot–marketu nafte (trgovina tankerima koji već plove morima). Loša vest skrivana je neko vreme, ali se raširila, pa su hrvatske vlasti preko volje priznale da je Đureković zaista emigrirao, ali iz lopovskih razloga; izručenje nisu smeli da traže. Đureković se odmah povezao sa dr Ivanom Jelićem i ekipom oko lista "Hrvatska država" i Hrvatskog nacionalnog vijeća i počeo da izdaje svoje (inače dosadne i polupismene) knjige u kojima, naravno, grdi vlast, Jugoslaviju i komuniste. Udbu je to nerviralo više nego što bi bilo razumno, pa su mu smeštali sitne podvale.

Taman se na to zaboravilo, kada je krajem jula 1984. iz Minhena stigla vest da je Stjepan Đureković ubijen u prostorijama jedne emigrantske štamparije u Volfsrathauzenu (20 km od Minhena): pet metaka iz dva različita pištolja i još sekira ili satara u glavu, mada je već bio gotov. Naravno da je emigracija odmah optužila Udbu i Jugoslaviju i napravila od toga scenu, kao i obično. Iz krugova bliskih Državnoj bezbednosti u Beogradu moglo se čuti drugačije tumačenje – podjednako bez dokaza: da se Đureković za svoj račun ugrađivao u nadasve potajnu preprodaju sovjetske nafte preko INA (tada je SSSR bio pod sankcijama zbog Avganistana), pa da su ga Sovjeti zato i ubili. Mnogo kasnije pojaviće se iz sličnih krugova verzija da su hteli da ga otmu, ali je operacija krivo pošla, pa su morali da ga ubiju. Za tu verziju nema nikakvih dokaza, niti indicija: da je bilo pet ljudi u kombiju, da su ga vukli, pa vratili itd.

Bilo kako bilo, kriminalistički nalaz Zemaljske policije Bavarske (LKA) jasan je: Đurekovića su u podrumskoj štampariji dočekala dva počinioca koji su imali ključ od vrata; on je otključao vrata svojim ključem, ušao, ostavio neki rukopis na fotokopirnom aparatu i okrenuo se da izađe. Tada su pripucali i ranili ga prvo, pa dovršili odmah pištoljima kalibra 7,65X17 mm i .22 Long Rifle, marke Beretta i Česka Zbrojovka. Obe fabrike proizvode pištolje u oba kalibra, pa nije jasno o čemu je tačno reč. U nalazu se ne pominju ni čaure, ni projektili. Osumnjičenih nije bilo sve do 2005.

DUGA RUKA SLUŽBE: E, sad: štampariju o kojoj je reč držao je izvesni Krunoslav Prates, za koga će se ispostaviti da je od 1975. registrovana saradnička veza Josipa Perkovića pod kodnim imenima Boem i Stiv i koga je Perković dužio lično, ne prepuštajući ga nikom. Angažovao ga je još dok je bio šef II odeljenja (neprijateljska emigracija) Centra DB Osijek, ali ga je zadržao i upravljao njime čak i kada je postao načelnik II Uprave DB RSUP Hrvatske, pa kasnije i načelnik republičke DB. Prates je emigrirao u Nemačku, Perković ga je tamo našao i angažovao. Prates se zbližio sa dr Jelićem i postao ubrzo urednik "Hrvatske države" i važan funkcioner HNV. Za ovu priču bitno je da je u jednom trenutku 1984. donesena odluka da se Đureković likvidira. Takve su se odluke, danas znamo, donosile nakon konsultacija u vrhu države, na nivou Saveta za zaštitu ustavnog poretka, pa posle prenosile na izvršenje odgovarajućoj Službi državne bezbednosti koja je dužila dotični cilj. U slučaju Đurekovića to je bila SDB RSUP Hrvatske, Perković kao načelnik II Uprave i Mustač kao načelnik Službe. Barem tako tvrdi Viši zemaljski sud Bavarske. Dokazano je, međutim, na tom istom sudu da je Krunoslav Prates, na zahtev Đurekovića koji se osećao nesigurno, zamenio cilindar brave na vratima štamparije, a da je ubrzo Perkoviću predao kopiju ključa. Taj ključ će ga skupo koštati.

U međuvremenu je Branko Traživuk (poznat iz slučaja Labrador), dao intervju za Dugu ("Uzrok smrti ne pominjati", avgust 1992) u kome, osim drugih nepotrebnih priča, pominje i taj ključ, putovanje u Luksemburg na tajni sastanak sa Pratesom (bio je pratnja Perkoviću) – i to u detalje. Kad se već stiglo dotle, trebalo je godine da prođu dok je nemačka policija shvatila vezu. Tek 2004. hapse Pratesa koji – naravno – ne priznaje ništa. Posle skoro dve godine prekidaju istragu i puštaju ga na uslovnu slobodu. Tek 2008. pojavljuje se novi svedok: Vinko Sindičić, lik problematičan, osuđen i izdržao deset godina u Škotskoj zbog pokušaja ubistva emigranta Nikole Štedula, Perkovićev agent, ali i saradnička veza Saveznog ureda za zaštitu ustava SR Nemačke (BfV), kako je sam priznao, javio se sam i optužio Perkovića za organizaciju ubistva Đurekovića. Ima tumačenja da je to bila osveta, jer mu je Perković ostao dužan neke obećane pare posle atentata na Štedula i o tome postoji prepiska. Kasnije, 2008, u ponovljenom suđenju Pratesu (tada je dobio pravosnažnu doživotnu kaznu), Sindičić je povukao svoje prethodno svedočenje, ali je sud to odbio da prihvati.

Tada su raspisane prve nemačke poternice za Mustačem i Perkovićem kao saučesnicima i organizatorima. To se vuklo sve do trenutka kada je Hrvatska bila na pragu prijema u Evropsku uniju: morala je da usvoji ustanovu evropskog naloga za hapšenje koji je čekao ovu dvojicu. Vlada Zorana Milanovića pokušala je – dosta jeftino, doduše – da se izvuče, pa je čak menjala zakon (Lex Perković) ne bi li ograničila obavezu izvršenja evropskog naloga na krivična dela počinjena posle 2007, ali im nije uspelo. Početkom januara 2014. Perković, a uskoro i Mustač, našli su se u Minhenu pred sudom. Završilo je doživotnom kaznom za obojicu.

UDBAŠI U DEMOKRATSKOJ TRANZICIJI: Vratimo se sada ljudskoj nezahvalnosti i pakosti. Obojica, Mustač, a naročito Perković, kao iskusni lisci osetili su negde 1987. (najkasnije) da je đavo odneo šalu i da će "druga sudija da nastane", kako kaže narodna pesma. U saradnji sa Ivicom Račanom počinju tihi pregovori sa emigracijom i plasiranje Franje Tuđmana kao najzgodnijeg kandidata za budućeg lidera HDZ. Nije to išlo lako: ekstremno desne frakcije pretile su da na vrh nove stranke dovedu svoje ljude; emigracija je – kanda – bila razumnija. Neki kažu da je Udba imala tamo veći uticaj nego u samoj Hrvatskoj. Franji Tuđmanu vraćen je pasoš (na insistiranje Račana, Stanka Stojčevića i Perkovića) i organizovana su mu putovanja i prijem u SAD i Kanadi. Pojavile su se i neke pare, pa se ubrzo priključuje i Joža Manolić, kao duboki poznavalac scene. Emigracija je – to sada znamo – lakše pristala na demokratsku tranziciju (ako to već tako zovemo), nego unutrašnji ekstremni desničari. Upravo su Perković i Mustač (ispred savezne i republičke Udbe), uz saradnju ministra unutrašnjih poslova Hrvatske Vilima Mulca, osigurali salvus conductus (neometan prolaz) emigrantskim delegatima na osnivačkom saboru HDZ. Osigurali su oni još štošta, ali neka. U svakom slučaju, Franjo Tuđman pobeđuje (uz malu pomoć prijatelja) ekstremne struje unutar novoformirane stranke i ubrzo ih čisti.

Zdravko Mustač, kao poslednji načelnik Savezne državne bezbednosti SFRJ, daje ostavku i dolazi u Zagreb. Postaje važan savetnik u toj istoj oblasti u novoj državi. Josip Perković nagrađen je mestom šefa SIS, vojno-bezbednosne službe, a kasnije i visokim položajima u Vijeću za obranu i nacionalnu sigurnost (VONS). Obojica su bili zaštićeni, nagrađeni i čuvani – za Tuđmanovog života, ali i kasnije. Sve dok ti Nemci iz Bavarske nisu počeli da prave probleme, uz saradnju domaće ekstremne desnice kojoj zasluge Mustača i Perkovića ne znače ništa u odnosu na ono čime su im se bili zamerili.

Ispalo je 2008, na nastavljenom suđenju Krunoslavu Pratesu, da je Stjepan Đureković bio agent nemačke spoljne obaveštajne službe BND (Bundesnachrichtendienst) dosta vremena pre bekstva u Nemačku. Tu je neprijatnu okolnost BND priznao u zvaničnom dopisu Višem zemaljskom sudu u Minhenu. Dodamo li tome priznanje Vunka Sindičića da je bio dvostruki špijun (za Udbu i istovremeno za Savezni ured za zaštitu Ustava BfV), ispada da je priča nešto složenija. Nemci, a ni druge države, nikako ne vole da im njihove špijune neko ubija na njihovoj teritoriji; to se smatra za nepristojno kršenje određenih prećutnih pravila ponašanja. Vinko Sindičić, pak, osuđeni atentator, ličnost je kriminalna i problematična: Perković je morao više puta da ga vadi iz ozbiljnih problema sa riječkom policijom dok je bio na čelu hrvatske Službe. Sindičiću su sudili i za ubistvo Brune Bušića u Parizu, ali je oslobođen kao nevin. Ima, dakle, iza svega toga još prljavog veša koji ni Hrvatska, ni Nemačka, ni preživeli udbaši ovde ne bi voleli da peru javno. Do dana današnjeg nije sasvim jasno ko je sve iz hrvatskog vođstva Tuđmanovog i kasnijeg vremena bio saradnička veza neke Udbe (poput Gojka Šuška, na primer, ali još nekih), ko je bio agent koje strane službe i uopšte je bolje u to ne dirati.

Najmanje se doznalo o stvarnim ubicama nesrećnog Đurekovića. U Hrvatskoj se – bez ikakvog dokaza niti indicije – smatra da su ga ubili ili Giška Božović ili Željko Ražnatović. To niko ne zna – osim onih koji su direktno izdali naredbe, ali oni progovoriti neće. Nije, međutim, problem u tome: problem je u nečemu drugome. Naime, već početkom osamdesetih godina bilo je jasno da JNE (jugoslovenska neprijateljska emigracija) više ne predstavlja ozbiljan problem, pogotovo ne toliko da bi se država brukala ubistvima po inostranstvu, na šta se ne gleda dobro nigde. Stane Dolanc, čije ime zlokobno prolazi kroz celu ovu priču o Đurekoviću, jer bez njega to nije moglo, bio je teške ruke kao savezni sekretar za unutrašnje poslove i šef Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka. Već se ubistvo Brune Bušića u Parizu 1978. javlja kao suvišak nasilja; Bušić nije bio baš tako opasan. Vinko Sindičić puca onda u Nikolu Štedula, tada marginalnog hrvatskog emigranta. Slično je i sa Enverom Hadrijuom u Briselu sredinom osamdesetih i sa tim nekim, takođe marginalnim albanskim emigrantom u Frankfurtu, nekim Zenelajem u koga je pucala švalerka u službi DB, neka Zorica A. – za dve hiljade maraka. Uhvaćena je slučajno. Da su Đurekovića pustili na miru, da piše šta hoće i da i dalje pravi probleme u Hrvatskom narodnom vijeću, kao što je počeo, ništa se ne bi desilo. Iz svih tih slučajeva vidi se da je bila veća šteta od koristi kad je doneta odluka o likvidaciji.

A to što su Mustač i Perković pomislili da su se izvukli svojim velikim i značajnim zaslugama za promenu režima u Hrvatskoj 1990. i kasnije – e to je drugo. Za živog Tuđmana niko se usudio ne bi ni da ih popreko pogleda; pokojnik je barem poštovao njihove zasluge. Tuđmanizam je – kako izgleda – definitivno sahranjen, inače se niko ne bi usudio ni da digne spomenik Miri Barešiću.

A njima dvojici, Mustaču i Perkoviću, ovo je hvala za sve što su uradili za nezavisnu i suverenu Tuđmanovu Hrvatsku.