Poslednjeg dana jula u Beogradu su se sastali ambasador Ruske Federacije Aleksandar Čepurin, (tada još tehnički) ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i ministar odbrane Zoran Đorđević. Sva trojica su se složila da Deklaracija o strateškom partnerstvu između dve zemlje daje rezultate. Ambasador Čepurin je govorio o angažovanju Ruske Federacije na uspostavljanju humanitarnih koridora tvrdeći "da je cilj tih operacija isključivo humanitarnog karaktera i usmeren ka spasavanju života i sprečavanju patnje nedužnih i nemoćnih civila". S druge strane, ministri Dačić i Đorđević su "istakli principijelan stav Srbije o poštovanju teritorijalnog integriteta svih članica Ujedinjenih nacija i podršci svim međunarodnim aktivnostima koje su usmerene ka izgradnji i očuvanju mira i bezbednosti u svetu. To posebno dolazi do izražaja kada su u pitanju humanitarne operacije i sprečavanje patnji i stradanja nedužnog civilnog stanovništva u regionima zahvaćenim oružanim sukobima."

Niko nije davao izjave, niko ni iz jednog ministarstva nije ništa o ovom sastanku komentarisao, nije se javio ni premijer Aleksandar Vučić. Ni za vreme tehničkog mandata, a ni pošto ga je Narodna skupština ponovo izabrala za predsednika vlade. Jedini pisani trag o razgovoru dvojice ministara sa ruskim ambasadorom jeste kratko saopštenje Ministarstva odbrane u kome se nijednom rečju ne navodi o kojim je humanitarnim operacijama reč, koliko ih ima, ni koji su to regioni zahvaćeni oružanim sukobima. Jedini toponim koji je pomenut u tom saopštenju jeste Beograd. Međutim, naglašeno je da će "Vlada Srbije, iako u složenoj ekonomskoj situaciji, sagledati mogućnosti za prikupljanje humanitarne pomoći, kao doprinos uspehu humanitarnih operacija koje Ruska Federacija izvodi."

GROMOGLASNA TIŠINA: Posle deset dana tišine, 10. avgusta, general-pukovnik Sergej Rudskoj, šef Glavnog operativnog direktorata Generalštaba Ruskih oružanih snaga, na podužoj konferenciji za novinare izneo je podatke o situaciji u Alepu. Bilo je tu reči i ko se gde nalazi, ko koga napada, koliko je "neprijateljske žive sile, oružja i oruđa neutralisano". Navedeno je da su 44 grada potpisala dogovor o prekidu vatre, a to isto je učinilo, putem "aplikacionih formulara", i 69 vođa naoružanih grupa koje pripadaju "umerenoj opoziciji". General Rudskoj je dodao da je 47 različitih organizacija (takođe kroz aplikacione formulare) izrazilo želju da učestvuje u ruskoj akciji dopremanja pomoći ugroženim civilima preko humanitarnih koridora. Potom je ruski general izjavio nešto što je zagolicalo (a pomalo i raspalilo) maštu naših medija: "Narodna Republika Kina i Republika Srbija izrazile su podršku ruskoj inicijativi da se organizuje humanitarna operacija u Alepu."

Mediji su nekoliko dana spekulisali da bi Vojska Srbije (VS) mogla da bude angažovana u ruskoj "humanitarnoj operaciji" (a, u stvari, oružanoj akciji) u Alepu. Međutim, svi sagovornici, od vojnih analitičara do opozicionih političara (ovi iz vlasti su mudro ćutali), složili su se da srpski vojnici ne mogu ratovati u Siriji iz dva razloga. Prvi je da Ustav i Zakon o Vojsci Srbije dozvoljavaju učešće naših oružanih snaga u multinacionalnim operacijama (MNO) samo u okviru mandata Ujedinjenih nacija ili Evropske unije. Drugi je da je materijalni položaj naše vojske i države veoma loš, da nema predviđenih sredstava za ovako skupe operacije i da VS, pritom, oskudeva u modernom naoružanju, tehničkim i logističkim sredstvima. Svemu onome što Ruske oružane snage imaju u izobilju. Jedini izuzetak je napravio general Radovan Radinović, koji je za "Vesti online" izjavio: "Jedan od strateških zadataka Vojske Srbije je pomoć u humanitarnim ili prirodnim katastrofama, a ne vidim ništa sporno zašto Srbija ne bi prihvatila poziv Rusije, kad bi bez ikakve sumnje prihvatila da je taj poziv došao od Amerikanaca."

Katarina Đokić, istraživačica u Beogradskom centru za bezbedonosnu politiku, za "Vreme" kaže: "Ovo mi deluje kao vest o skoro-pa-protokolarnom sastanku koja se otela kontroli i malo zagolicala maštu tabloida i proruskih medija. Srbija nije zvanično podržala humanitarnu akciju u Alepu, a podrška je vrlo širok pojam, koji može da se zaustavi na veoma uopštenim izjavama pojedinaca. Isticanje principijelnog stava Srbije o poštovanju teritorijalnog integriteta svih članica UN, kao i podršci izgradnji mira u svetu meni deluje kao diskretno podsećanje da Srbija nije u stanju da se u sirijsku avanturu upusti ni zakonski gledano, jer nema osnova, ni spoljnopolitički, s obzirom na to da pregovara sa EU o članstvu, a ni vrednosno, jer je pitanje koliko građana bi podržalo operaciju u kojoj bi ozbiljno bili ugroženi životi pripadnika Vojske."

S njom se slaže i Daniel Šunter, novinar koji prati i snima filmove o VS u mirovnim misijama, koji tvrdi: "Vojni angažman u Siriji gde se rat odvija nesmanjenom žestinom, spada u domen naučne fantastike. Saopštenje Ministarstva odbrane ukazuje na deklarativan stav podrške humanitarnim naporima u ratom pogođenim područjima i mogućeg skupljanja humanitarne pomoći, a ne najavu da će se srpski vojnici u naoružanim konvojima probijati kroz liniju sukoba kako bi dostavljali humanitarnu pomoć u Alepo. Sa druge strane, velike sile su sklone da ratnim operacijama daju humanitarni predznak i razumljivo je da imaju potrebu da javno prikažu podršku drugih nacija. Pogotovo u ovako osetljivom trenutku. Ne zaboravite da su odnosi Vašingtona, Brisela i Moskve prilično zategnuti. Ukrajinska kriza i dalje traje. NATO je na istočnim granicama rasporedio 4000 vojnika. Rusija je, sa druge strane, pojačala svoju zapadnu vojnu oblast sa dve divizije."

GDE SMO SADA: VS trenutno učestvuje u deset MNO od čega je sedam pod mandatom UN, a tri EU. U budžetu za 2016. godinu odvojena je oko 1,1 milijarda dinara za finansiranje srpskih vojnika u MNO. Praksa Ujedinjenih nacija je da učestvuje sa jednom trećinom sredstava za svaku državu koja pošalje svoje oružane snage u MNO. "Angažman VS van granica Srbije moguć je samo po odluci Narodne skupštine", kaže Katarina Đokić i dodaje: "Odluke se donose na godišnjem nivou, drugim rečima, učešće pripadnika VS u svakoj multinacionalnoj operaciji mora da se produžava iz godine u godinu, ali do sada u praksi nije bilo slučajeva da je Skupština odbila produženje. Inače, poslanici se prilikom odlučivanja upućuju u troškove angažmana u operacijama, kao i bezbednosnoj situaciji u zemljama gde se pripadnici VS angažuju."

Narodna Skupština Srbije je za 2015. izglasala učešće u još sedam MNO koje još nisu realizovane jer se čekaju pozivi UN, odnosno EU, dok odluka za 2016. još nije doneta. U ovom času 332 vojnika VS učestvuje u MNO. U mnogim misijama nalazi se po svega nekoliko srpskih vojnika koji učestvuju kao posmatrači, štabni oficiri ili sanitetsko osoblje. Međutim, učešće u misiji u Libanu prošireno je od jednog voda do cele čete, tako da je tamo sad angažovano 177 pripadnika VS. Na Kipru je stacioniran jedan vod sa 37 pripadnika, šest članova patrole, dva vojna posmatrača i dva štabna oficira.

Daniel Šunter je imao prilike da poseti naše vojnike na Kipru i u Libanu i tvrdi da je doprinos VS multinacionalnim operacijama značajan: "Misija na jugu Libana je najdelikatnija. Snage Hezbolaha i izraelske vojske miruju, ali sa prstom na obaraču. U blizini je i granica sa Sirijom gde besni rat. Zbog toga ova misija ima veliki međunarodni značaj. Oči vodećih svetskih sila uprte su na Bliski istok. Srbija na tom terenu uživa imidž nepristrasnog aktera mira. Srpski kontingent koji se nalazi na takozvanoj plavoj liniji uživa poštovanje i simpatije ljudi sa obe strane granice. To sam imao prilike da čujem i od libanskih šita, sunita, hrišćana, druza pa i meštana izraelskog gradića Metula koji svakodnevno viđaju bela vozila sa oznakama UN i srpskom trobojkom. Na Kipru je situacija neuporedivo mirnija, ali učešćem u toj misiji Srbija pomaže stabilnost Evropske unije. To ostrvo je jedina članica Unije koju i dalje deli ratna linija razdvajanja."

Upadljivo odsustvo komentara iz redova vlasti o sastanku ambasadora Čepurina s našim ministrima, ili o ruskom svojevoljnom uključivanju Srbije u svoje operacije u Siriji, izaziva sumnju da možda, negde, neko, nije nešto Rusima obećao, što sada ne bi smelo javno da se kaže. I zbog domaće javnosti, a pogotovo one zapadne. Naša proklamovana neutralnost i sedenje na dve stolice svakako imaju svoju cenu. Skoro smo jednoj od te dve stolice ispunili obećanje i prihvatili dvojicu zarobljenika iz američkog zatvora Gvantanama. Šta li smo obećali drugoj?

Da ovo nije prvi put da se iznose slične ideje podseća Daniel Šunter kada kaže da je nekadašnji predsednik Vlade Zoran Živković 2003. imao jedan zanimljiv predlog: "On je tadašnjem američkom državnom sekretaru Kolinu Pauelu predložio slanje mešovitog odreda vojske i žandarmerije u Avganistan, koji bi učestvovali u borbenim operacijama protiv talibanskih snaga.

Po jednoj školi mišljenja, takvo vojno savezništvo sa SAD Srbiji je moglo da obezbedi povoljniju poziciju oko rešavanja budućeg statusa Kosova i drugih pitanja od značaja za naciju, uključujući nerešene sporove sa komšijama. Do realizacije te ideje nije došlo zbog sukoba unutar stranaka nekadašnjeg DOS-a i različitih percepcija o načinu vođenja spoljne politike. Ali, to je danas istorija."