"Nalazimo se u trećem svetskom ratu čiji početak ne možemo tačno da definišemo, budući istoričari će raspravljati o tome kada je tačno počeo. To je proces koji se razvija tiho i postepeno, koji se proteže od jednog do drugog bojišta, udaljenih jedno od drugoga, a ipak su kod svih očigledne nemoć politike i snaga privrede koja je preuzela primat." — Ginter Gras, "Vreme", 13. novembar 2014.
Trebalo je preko dvadeset godina da budu pohapšeni preostali učesnici gnusnog zločina u Štrpcima i kasnije u Višegradu, kada je 20 građana SR Jugoslavije oteto iz voza Beograd–Bar, odvedeno u okolinu Višegrada, tamo prvo opljačkano i pretučeno, a zatim hladnokrvno pobijeno i bačeno u Drinu. Toliki protok vremena dugujemo pre svega strahu, ali i opstrukciji policije i pravosuđa u SR Jugoslaviji, a zatim u Srbiji i u Crnoj Gori. Ta bi sramota trebalo da bude konačno oprana sa državnih organa, ali to žrtve neće vratiti. One koji su sprečavali otkrivanje počinilaca ništa oprati ne može, jer su – očigledno – smatrali da je ubijanje Muslimana normalno i poželjno
"Ne bih da popujem nikom u Srbiji, ali kao neko ko dolazi iz Hrvatske, zemljice koja se već pridružila Evropskoj uniji, toj navodno nadnacionalnoj zajednici zemalja, nije mi nimalo heretički da kažem da je ta moja mala zemljica ponovo u kolonijalnoj situaciji u Evropi, kao podstanar koga svi gaze i kojim svi manipuliraju..."
Peko Dapčević je vozio džip. Koča Popović spačeka. Da li su bili skromni, ili su odricanjem od službenih automobila i šofera, svako na svoj način, zapravo naglašavali svoju posebnost? Jedan dete iz crnogorskog sela, drugi iz gradske, buržujske porodice, nadrealista. Obojica su heroji partizanske legende, ali nezgodno je kad heroji dočekaju penziju, kada počnu da ih muče prostata ili staračka zaboravnost. Uskoro će i poslednji svedoci Drugog svetskog rata i nastanka Titove Jugoslavije i njenih heroja nestati sa lica zemlje, lepo bi bilo da za nama ne ostanu baš sve same laži
Baveći se istovremeno i grafikom i dizajnom, Mile Grozdanić zaokružuje poseban svet stvaranja, svet koji je jedan od drugog nerazdvojan, jer potiče iz istog korena, s tim što je jedan prastar, gotovo da pripada iskonskom čoveku, a drugi sadašnji i moderan, koji pripada ovom ovde i budućem čoveku
Prema novom izveštaju Čatam hausa, od Kubanske krize do danas dogodilo se čak trinaest, uglavnom tajnih, međunarodnih incidenata, koji su svet doveli na ivicu nuklearnog rata
Sukobi koji su kulminirali spaljivanjem ljudi u Domu sindikata u Odesi otkrivaju unutrašnju energiju građanskog rata, narastanje tenzija, erupciju besa, nekontrolisane izlive mržnje i nasilja. Neki kažu da je od rata gori samo građanski rat, a od građanskog rata naleti divljih hordi
Naseljavanje kosmosa neuporedivo je teže nego što to izgleda u naučnofantastičnim romanima i filmovima. Raznorazni "vorpovi", tahjonski i antimaterijski motori, "crvotočine" i drugi egzotični artefakti univerzuma koji omogućavaju putovanje brzinom većom od brzine svetlosti kroz prečice u prostoru i vremenu više su posledica naše frustracije sopstvenim limitima nego demonstracija ideje utemeljene na naučnim faktima. Tu smo gde jesmo i tu ćemo da ostanemo još mnogo, mnogo vremena
Aleksandar Vučić kaže da je Darko Šarić osetio da je lociran i pritešnjen; možda i jeste. Može se takođe pretpostaviti da su njegovi latinoamerički poslovni partneri osetili izvesni svrab zbog njegove slabe bezbednosne kulture, a oni nisu poznati po sentimentalnosti. Ako je tako, onda ne bi bilo čudno da je Darko Šarić zaključio da je bolje biti živ u Ustaničkoj ulici nego mrtav u nekoj Bogoti ili Kaliju. A koliko para je ostalo u štekovima – nećemo saznati nikada, pogotovo ako je nekima bio ostao dužan
Kako Englezi, za razliku od nas, nisu nikada pretendovali na status "najgostoljubivijeg naroda na svetu", Marks i London su se udobno podnosili. Zabeleženo je samo jedno učešće dr Karla Marksa na nekom javnom skupu, demonstracijama kako se danas kaže, i to baš u Hajd parku, i to baš povodom propisa londonskih vlasti da se nedeljom zatvore trgovine i – točionice pića
"Bio sam prvi jugoslovenski kompozitor koji se nije bavio samo usko orijentisanom i određenom vrstom muzike. Umesto toga, kombinovao sam rok, klasiku, džez, etno, filmsku i pozorišnu muziku, želeći na taj način da pokažem i da, ako je prava, muzika zapravo nema granica; da je igra. I da je kao takva – najbolja... Ako bih na kraju morao da napravim neki zaključak, da sumiram, reći ću vam iskreno: nisam ni zadovoljan, a ni nezadovoljan onim što sam uradio. Najzad, imao sam sreću da živim u sjajnim vremenima"
Oslobađanje koncentracionog logora Aušvic 27. januara 1945. obeležava se kao Dan sećanja na žrtve holokausta. Ja sam prošao kroz onu čuvenu kapiju iznad koje piše Arbeit macht frei, izašao iz voza na peron gde se odlučivalo ko je sposoban za rad, a ko je za gasnu komoru. I još uvek sam živ, ali kao da sam doživotno osuđen na koncentracioni logor
Iako neretko nepismen, tek iznad granice siromaštva, do svetskog rata kretanja uglavnom ograničenog na okolinu svoga sela, srpski vojnik, seljak, sebe doživljava isključivo kao slobodnog čoveka. Ne ratuje za kolonije, evropsku i svetsku dominaciju, moreuze ili prodor na Istok; patnje i žrtve podnosi isključivo braneći svoju porodicu, selo, zemlju – svoje pravo na ravnopravnost sa svima ostalim. Zato i pobeđuje onako garav, u nagorelom šinjelu i raspadnutim cipelama
Bio je reporter u građanskom ratu u Španiji, borio se protiv nacista, bio u ilegali, u ratnom zarobljeništvu, u pokretu otpora. Njegovo ime vezuje se za najveću špijunsku aferu u Nemačkoj, dao je ostavku na mesto kancelara, bio razočaran što ga njegovi najbliži saradnici nisu podržali. Činilo se da je za visoku politiku bio isuviše častan i ranjiv, ali je uprkos tome, ili upravo zbog toga, u istoriju ušao kao poslednja ikona nemačke tj. evropske socijaldemokratije
Nijedna od odluka revolucionarne skupštine od 29. novembra 1943. više nije na snazi. Nema ni Jugoslavije. Ali, one buktinje sa grba prvi put okačenog u Sokolskom domu u Jajcu i dalje svetle u tmini. Obasjavaju ljude i vreme u kome su narodi koje sve spaja, a gotovo ništa ne deli, krvavo izborili pravo na postojanje, dostojanstvo i samostalno odlučivanje o svojoj sudbini
Ako policija zaista ima saznanja o horor-planovima za sprečavanje Parade ponosa, logično je da zna i ko je te planove kovao, pa bi bio red da iste i privede pravdi. Makar radi odbrane sopstvene časti i ono malo dostojanstva države što je preostalo nakon tri uzastopne godine zabranjivanja Parade ponosa iz bezbednosnih razloga
Ne možete u svakome ko drugačije misli videti neprijatelja! Pored toga, odavno smo prestali da vodimo ozbiljne polemike o bilo čemu. Umesto argumenata, imate diskreditacije, uvrede ad hominem… Zašto? Čemu uopšte služi prosipanje takvog otrova po hartiji i po ekranima? Zašto bismo se morali obračunavati na taj način? Pobogu, ne možete čoveku, samo zato što se sa njim ne slažete, uništi dostojanstvo! Sa druge strane, kritika vlasti, podsećanje ljudi na njihovu prošlost, na ono što su rečima ili konkretnim činjenjem proizveli, nije vređanje; ono je racionalno upozorenje
Većina vojvođanskih rok autora nekako je izmicala unapred određenim (žanrovskim, industrijskim ili kakvim god) definicijama, tako da se refren iz pesme Obojenog programa – "Svaka definicija gubitak je slobode" – čini kao podtekst čitavog fenomena
Odjednom, odnekud je zalajao njemački ker. Bilo je jasno da je naš položaj otkriven. Nismo smjeli da čekamo noć, morali smo odmah preći na drugu stranu Sutjeske. Onih osam "breda" je otvorilo vatru po Nijemcima na Tjentištu. Bitka je bila jeziva... Sjećam se, prvi sam zagazio Sutjesku
Nemci su na Sutjesci imali oko hiljadu mrtvih, partizani sedam i po hiljada – i pobedili. Komanda Druga čete Trećeg bataljona Četvrte crnogorske proleterske brigade poslala je svoju poslednju poruku Vrhovnom štabu: "Dogod budete čuli na Ljubinom Grobu pucanje naših pušaka, Nijemci neće proći. A kad toga ne bude, znajte da na njemu nema više živih proletera." Proleteri su izginuli. Nemci nisu prošli. Partizani su probili obruč
Žorž Brasans, legendarni francuski pesnik i šansonjer, celoga života anarhista i marginalac, priznao je pred smrt da je Bog ipak iz nekog razloga stvorio dva zanimanja koja je on najviše mrzeo: popove i žandarme
"Nakon izbijanja afere sa plakatom za turneju Laboratorije zvuka 1982. zbog koga sam bio osuđen na 40 dana zatvora, moj brat Bata je odlučio da Vilmoš Kauboj, u kome su neki prepoznali karikaturu Tita, ne nastupa više sa nama. Slučajno sam posle toga sreo Vilmoša u gradu i on me kroz plač pitao: ‘Zašto ja više ne mogu da nastupam sa vama?’ Rekao sam mu da je to jako komplikovano da mu objasnim, ali da je nama strašno žao i da nastupe s njim pamtimo kao izuzetan period i da ga i dalje volimo. Umro je 1992, u zimu. Svi su bili ‘zauzeti’ pa sam ja otišao na sahranu i održao mu posmrtni govor. Na sahrani smo bili Cigani i ja, što samo potvrđuje teoriju da je čovekov život po sebi tragedija – glavni junak uvek umire na kraju"
Udarna trojka dok bije "kosovsku bitku" u svakom drugom smislu ima raščišćen teren da radi šta hoće. Kao da cinično "drugosrbijanci" kažu: očistite tu Augijevu štalu, sami ste je i zasrali, a posle ćemo da vam j….. majku. A trenutno se događa sasvim suprotno, ali ko će o tome da brine i govori
Đinđićeva glavna ideja je bila kako Srbiju izvući iz zaostalosti. U nekim stvarima je bio prebrz, često donosio ishitrene zaključke; bio je energičan, gnevan na našu zaostalost i opsednut namerom da modernizuje Srbiju
